Kako se razvija mozak kod devojčica, a kako kod dečaka?

Razvoj mozga dečaka pre rođenja

Dečaci u materici su male testosteronske mašine. „U stvari, muška beba se rađa sa toliko testosterona kao 25-ogodišnji mladić“, kaže dr Margaret MekKarti, profesor fiziologije na Univerzitetu Merilend, koja proučava rani razvoj mozga. Nakon rođenja, taj hormon brzo opada i biva na mnogo nižem nivou, sve dok dečak ne dostigne pubertet.

Razlike pre dolaska na svet

Pojedini stručnjaci su u izvesnoj meri podozrivi prema teoriji da se mozak dečaka i devojčica različito razvija još pre rođenja, oblikujući ih u «osobita» mala bića. Međutim, prof. Šeri Berenbaum kaže: „Znamo da postoje fizičke razlike između mozga dečaka i devojčice: i na rođenju, i kasnije – kako deca rastu. Ali, barem za sada, ne znamo tačno kako te razlike utiču na ponašanje, ličnost i ostalo. To je i dalje tajna“.Među mnogim „poslovima“ testosterona je i da oblikuje razvoj mozga muškarca. Istraživanja na životinjama su pokazala da on „doteruje“ sinapse – veze između moždanih ćelija, reko kojih se vrši prenos nervnog impulsa sa jedne nervne ćelije na drugu.

Razvoj mozga devojčice u maminom stomaku

Devojčice takođe proizvode izvesnu količinu testosterona pre nego što se rode, ali ni približno toliko kao dečaci, objašnjava dr Berenbaum. I, dok devojčice ne počnu da proizvode ženske hormone – kao što je estrogen, izgleda da testosteroni imaju mali uticaj na njihov razvoj mozga. Drugim rečima, devojčice imaju mozak koji bi imali dečaci da nije „preoblikovan“ testosteronom.

Ništa nije konačno

Ove, na izgled male razlike u strukturama mozga, ne mora nužno da znače da će dečaci biti bolji u nekim mentalnim aktivnostima, a devojčice u drugim. Naime, dr Berenbaum objašnjava da su mladi mozgovi krajnje „uobličljivi“, a „ključ“ povećanog ili smanjenog razvoja nekih njihovih oblasti zavisi od toga kako se koriste.

Prof. Onur Ginterkin, biolog i psiholog na Bohumskom Univerzitetu, specijalista je u istraživanju muškog i ženskog mozga. „Ne možemo reći da nema bioloških razlika. Ima ih. Ali, sa druge strane, time što takve razlike postoje – ne možemo ni da tvrdimo da je sudbina  muškaraca i žena zapečaćena. To nije tako. Mi smo, zapravo, apsolutno slobodni“.

„Da li devojčice imaju tendenciju da mnogo lakše zaplaču od dečaka zbog toga što je njihov mozak građen da ih čini takvim? Ili, da li je njihov mozak oblikovan njihovim emocijama? Ili je malo i od jednog, i od drugog? Mi to još ne znamo“, kaže dr Berenbaum.

Da bi se „misterija“ pojačala, postoje pojedinci koji, jednostavno, nisu uvek u skladu sa stereotipima. Ima dosta muškobanjastih devojčica, koje pokazuju malo interesa za lutke, i dečaka koje privlače „ženske aktivnosti“ od najranijeg uzrasta. Ipak, najčešće su ta deca sasvim dovoljno uklopljena u granice važećih normi.

Da li različito razmišljaju

Devojčice su bile nešto bolje u pamćenju i kazivanju napamet liste reči, i neznatno bolje u zadacima koji su zahtevali spretnost prstiju i brzo razmišljanje. Dečaci su bili nadmoćni u prostornim zadacima, kao što je sređivanje kocki prema zadatim obrascima.

Mozak je samo početak

Mozak je, iznad svega, fleksibilan. U dečjem uzrastu, grade se nove veze između moždanih ćelija, nalaze iskustveno nove preokupacije, i bruse nove veštine (čitanje, učenje). Devojčica koja se ovog meseca isključivo igra lutkama, sledećeg meseca može da pređe na konstruktorske igračke – sa metalnim delovima, zavrtnjima i specijalnim alatom, ili na kocke raznih oblika i veličina, poput drvenih ili Lego kocki. Čak i ako se kod nje nikada ne razvije fasciniranost igračkama automobilima, ona može izuzetno da uživa u svom biciklu i nauči kako da popravi lanac na njemu kada spadne.

Uticaj hormona testosterona
Jedna ogledna studija je otkrila da su i ženka i mužjak laboratorijskih životinja koje su bile izložene dodatnom testosteronu pre rođenja – bolje obavili testove kretanja kroz lavirint, i to kratko vreme nakon rođenja. Iako naučnici nisu spremni da izvuku zaključke o ljudima na osnovu ovog ispitivanja, dobijeni rezultati su pokazatelj da testosteron može da poboljša prostorno rasuđivanje.

Dečak možda nikada neće poželeti da sipa zamišljeni čaj lutki, ali može da nauči kako da brine o kućnom ljubimcu (a kasnije kako da podiže sopstveno dete).

Očigledno je da sve kasnije razlike imaju veze sa uticajem okoline, učenjem po modelu, raznim socijalno-psihološkim faktorima. Ili, kako to kaže dr Berenbaum: „Biologija nije sudbina“.

Poređenje mozga dečaka i devojčica tokom rasta

Nakon rođenja, mozak dečaka i mozak devojčica nastavljaju različitim putevima. Studije koje su obavljene uz pomoć magnetne rezonanace, pokazale su da se neke oblasti brže razvijaju u ženskom mozgu, a druge u muškom.

Veličina mozga takođe varira. Muški mozak poraste neznatno više od ženskog (teži je oko stotinak grama), mada značenje toga nije otkriveno.

■ Duboko unutar mozga, u okviru baznih ganglija, nalazi se struktura zvana caudate nucleus. Ranije se mislilo da se ona prvenstveno bavi kontrolom voljnih pokreta, ali se u poslednje vreme potvrdilo da je veoma uključena u proces učenja i memorije, naročito u pogledu obrade povratnih informacija. Neka istraživanja su pokazala da ta struktura, koja pomaže u kontroli jezika i emocija, kod devojčica ima tendenciju da bude veća nego kod dečaka. Taj deo mozga, na primer, postaje posebno aktivan kada neko gleda fotografiju voljene osobe.

■ Deo kore velikog mozga, corpus callosum, povezuje levu i desnu moždanu hemisferu. To je, zapravo, tanak snop nervnih vlakana preko kojih se prenose informacije. Neke studije ukazuju da je taj cerebralni kanal za komunikaciju veći kod devojčica nego kod dečaka. Za sada, nema čvrstih osnova da ta razlika obavezno dovodi do različite vrste razmišljanja. Međutim, neki naučnici smatraju da bi to moglo da znači da devojčice imaju tendenciju da koriste i levu i desnu polovinu mozga u rešavanju problema.

■ U studijama na oglednim životinjama je otkriveno da mužjaci imaju neznatno veću amigdalu, stukturu mozga koja kontroliše dublje emocije, kao što je strah. Amigdala je, inače, naziv za veliki sklop jezgara, smešten u vrhu slepoočnog režnja. Moglo bi se reći da je to centar za emocije, svojevrsno skladište emocionalnog pamćenja. U tom delu mozga dolazi do „obrade“ informacija koje imaju adekvatnu emocionalnu važnost i kontekst, što znači da na osnovu njih osećamo i doživljavamo ono što nam se događa.

Snežana Damnjanović Mitić