Da li Džala i Buba kvare decu ili samo pevaju o životu na Balkanu?

Bebo, ne znam šta je reć’

to tijelo je, oh-la-la

i na prvu si me već smuvala, oduvala

Ni malo nisi dumala

nisi se čuvala

kažeš da cijelu si veče’ pila i duvala.

Dakle, klinci su opasno navučeni na opasne tekstove. Ako pogledate snimke sa rođendana, mini žurki u osnovnoj školi, igranki po ekskurzijama uvek se čuje ista pesma.

I nisu to sama Džala i Buba. Tu je i Rasta koji kaže:

Mala voli „audi“, mala voli BMW, mala voli dolare, mala voli evre, penje se na stolove, voli separe.

A klinci pevaju u glas.

I eto ga veliko pitanje: da li Džala brat, Buba Koreli i drugi kvare decu pevajući o drogama, kockanju, alkoholu, promiskuitetu? Da li oni pak svojim pesmama samo oslikavaju stanje u društvu?

Sva ova pitanja nas vraćaju na fenomen folka devedesetih o čemu je govorila teoretičar kulture Ivana Kronja, autor knjige „Smrtonosni sjaj“. Ona je za Radio Slobodnu Evropu svojevremeno kazala:

„Turbo-folk je promovisan kao kulturni obrazac i kao stil života. Znači, direktno smo imali udruživanje između jednog nacionalističkog, totalitarnog ili autoritarnog režima i drastičnog kiča. Kada se kič upotrebi u totalitarnom režimu, to ima katastrofalne posledice, zato što kič zaista razara ljudske vrednosti.“

Ona je dodala i da je najlakše proizvoditi novokomponovanu muziku i turbo-folk ili pop-folk. To ne traži toliki napor i zbog toga nije potreban ni veliki napor da se ta muzika razume i voli.

Danas umesto turbo-folka imamo nešto drugačiji, a opet sličan fenomen. I pitali smo one koji ga najviše konzumiraju šta imaju da kažu: ovo su odgovori tinejdžera od 14, 15 godina.

– Muzika ima dobru melodiju. Mislim da niko ne sluša toliko tekst. Nama ovaj autotjun sada baš dobro zvuči i sviđa nam se.

– Pa svi su uvek tako dobro obučeni u spotovima. Posle ti se pesma uvuče u uši i super je za žurke.

– Pevanje o drogi uopšte ne mora da utiče na tebe ako imaš i malo mozga. Više je fazon. Znam gomilu drugara koji pokreću rep kanale i baš dobro zvuče. Kao juri ih policija, diluju, a svi znamo da su super učenici. Dakle, reči su tu više kao fora. Gomila nas ni ne puši ni ne pije, a o drogi da i ne govorimo.

– Pa mislim da sve zavisi od toga koliko si se pronašao. Ako si izgubljen i imaš more problema, onda i tekstove shvataš ozbiljno, ne samo te, nego i depresivne, kao što je recimo Lana… Ako si ostvaren, to je muzika za dobru zabavu i ništa više. Za dve nedelje izađe novi hit i ajmo opet.

– Pa sada zavisi ko sluša. Devojčice u tim pesmama uvek čuju stihove o ljubavi, a dečaci onaj gaserski deo, lova, kola, droga.

Dakle, kako kažu, čuju i ne čuju.

– Tekstovi pesama popularnih među mladima s jedne strane oslikavaju dominantne vrednosti u društvu (ili njihovo odsustvo), dok s druge strane diktiraju trend. Većina mladih koja ne uspe da se identifikuje sa zdravim uzorima ima potrebu da pripada i prikloni se nekoj grupi. Ako živimo u društvu koje favorizuje brz uspeh, seksualizaciju žena, logično je da će se slušaoci na nesvesnom nivou povezati sa tekstovima koji promovišu ovakve vrednosti – kaže sociolog Sanja Stanković.

Marko Braković, psihoterapeut, pisac i kolumnista, otkiva može li se sve ovo gledati crno-belo.

– Pre će biti da ta muzika odražava potrebe mlađih generacija nego što ih stvara. Mada, istina je verovatno na sredini i ta dva faktora deluju uzajamno. Svako od mladih ima daljinski upravljač, kao i dugme za „scroll“, pa opet, to ne rade. Ta muzika je tekstualno prilagođena potrebama mladih, a te potrebe su seksualne prirode. Takođe, koketiraju sa ličnim potvrđivanjem, slobodom, buntom i materijalnim uspehom. I ta muzika je mahom u rumba ritmu, koji je pogodan za igranje po diskotekama – kaže Marko.

Sa druge strane sociolog ima drugačije mišljenje.

– Najmlađi članovi društva često nekritički oponašaju ono što su videli ili čuli u medijima, te je uticaj tekstova lascivnog i vulgarnog sadržaja neupitan. Ukoliko tekst pesme koja nam je ušla u glavu govori o tome kako ne možemo da izbacimo iz glave osobu koja nas tretira sa nepoštovanjem, ali ne možemo da se odupremo i glorifikujemo sadizam i seksualnu objektifikaciju, možemo očekivati da se mladi pod uticajem ovih tekstova razvijaju u osobe koje imaju nisko samopoštovanje, nemaju razvijen integritet, ne umeju da postave granice. A industrija će nastaviti da štancuje pesme čiji tekstovi ovo normalizuju, jer se ovakvi scenski doživljaju najbolje prodaju – kaže Sanja Stanković.

Braković ne misli tako.

– Razume se, kao i svaka trend muzika, i ova ima nekakav kvalitet, kao što je slučaj sa Senidinom muzikom. A kao i svaki trend, i ona će brzo proći. Rešenja, osim poreza na kič i šund, nema – kaže Marko Braković.