I ti kažeš da hoćeš treće dete?

Zajedno smo skoro pa pola života i čudno je ponekad kako zaboravimo na te neke obično-neobične važne-nevažne stvari. Ranije smo jedno drugom slali ljubavne poruke. Sve je tako i počelo. Malo posle ponoći, dok svi u kući spavaju, a mi krišom pušimo cigarete na prozoru mračne sobe. Bilo je od životne važnosti da moje reči budu prvo što pročita kad se probudi. Da vidim  njegovo ime na displeju. Pet slova na malom plavom displeju umela su da ožive dan.

Prvo smo se ljubili. Na daljinu. Mislima, rečima, dimom cigareta. Posle, kad je bilo jasno koliko ne možemo jedno bez drugog, posle smo pričali kako ćemo imati troje dece i veliko dvorište i kako ćemo uvek biti zaljubljeni.

Život odavno nije moja devojačka soba u kojoj u tatinom braon kožnom koferu čuvam fotografije i dnevnike.

Život odavno nije buđenje posle 9h u studentskoj sobi u 27. marta, kafa iz Snupi šolje i traženje i krađa tuđeg wi-fi signala. Sve je sada složenije. Često i obično. Onako kako mi je izgledao život mojih roditelja kad sam imala 15-16 godina i mislila da su ljudi u tridesetim dosadni i umorni. Da ja nikad neću biti takva kad dotle dođem. Mislila sam: ako budem čitala i slušala muziku koju volim, sve će biti u redu. Biću mlada.

Kad gle. I ja sam dosadna i umorna.

– Zašto misliš da će umor da se smanji ako budemo imali troje dece?

– Šta znam, onda će ih biti više od nas, pa ću odustati od želje da se kloniram. Više ih je, pobedili su, mogu da se opustim!

Ne vodimo jednom ovakav i slične razgovore. Pogađamo se oko toga ko je luđi. Kad se stavi na kantar, sve obaveze, sva očekivanja, dani koji su prekratki, a spisak računa predugačak, teško da bi se bilo ko na ovom svetu rešio da ima decu. Ali jednom kad ih dobiješ, zaboraviš na sve kantare.

Gledam ga uveče kad zaspi na trosedu u dnevnoj sobi. Zaspimo svo četvoro, oni dok piju mleko, mi dok čekamo da se oni uspavaju. Prenesem decu u njihove krevetiće i onda se vratim u dnevnu sobu. Gledam ga i znam koliko je to glupo što on ne zna da bih mu petoro rodila. Ja sam to znala mnogo pre nego što smo postali roditelji. Onda kad me je ljubio na Tašmajdanu. U sobi za posete na Vojnoj akademiji. U kafiću u Niškoj tvrđavi.  U njegovoj sobi pod ćebetom. Ili onda kad je najteža stvar na svetu bila da se smisle čestitke za 18. rodjendan koje neće odati koliko smo se zaljubili jedno u drugo.

– Koliko kažeš, petoro?

– Petoro.

– Ti si, luda, majke mi! Ako ne, tad ćeš sigurno da poludiš!

– Šta ima veze ako je od ljubavi?

– A da ipak mi imamo troje?

I eto tako se „pogađa“ velika porodica.