Oni koji znaju da govore, govore retko – zapisao je Dostojevski. A oni koji umeju da govore bez reči, mogu da govore još ređe. Ako se ovlada veštinama neverbalne komunikacije, njena moć postaje beskonačna.
Koliko ona može da posluži još u detinjstvu i ranoj mladosti, u čemu je prednost ili privilegija takvog načina sporazumevanja i zašto je dobro da se na vreme približi deci, otkriva nam Marko Stojanović, glumac, profesor scenskog pokreta i pantomimičar. On podseća i naglašava da neverbalno komuniciramo 24 sata dnevno. Čak i kada spavamo naša tela govore umesto nas, o nama.
– Ako vaše dete spava sklupčano u fetusni položaj, znači da ima neki problem – emotivni, mentalni, fizički ili zdravstveni – kaže sagovornik „Života plus“. – Zato je važno da znamo šta telo govori. Uostalom, prvi način sporazumevanja pračoveka je bio neverbalan. Dok našim precima glasnice i govorni aparat nisu bili razvijeni, koristili su pokrete i izraze lica. Osnovni „rečnik“ neverbalne komunikacije nasleđujemo od predaka, tako da govor tela zapravo ne treba da se savlada, već samo da se osvesti. Konkretno, deci pomaže da lakše komuniciraju, oslobode se stida, budu otvorenija za komunikaciju, nauče da prepoznaju određena ponašanja kako bi ih izbegla ili predupredila. Sve to će im podići samopouzdanje, a poznato je da je vera u sebe ključ svega.
Markova „specijalnost“ su, između ostalog, radionice i kursevi koje drži za mlade. Kroz obuku su upravo prošli i učenici beogradske Brodarske škole, koji su pažljivo, radoznalog i ozarenog lica učestvovali u dvočasovnom programu.
– Mislim da nisu očekivali ovakvo zanimljivo i korisno druženje – kaže Marko, koji od 1997. godine drži besplatne radionice za decu oštećenog sluha. – Predavanja uvek žanrovski određujem kao „stend ap“, jer ne želim da koristim nikakva tehnička pomagala, već isključivo svoju osnovnu struku. Zato mladima dajem primere kroz glumu, imitaciju i karikiranje, jer se lakše uči i više zapamti uz humor i osmeh.
Tokom rada sa đacima, Marko je primetio da im se „vežbanje“ neverbalne komunikacije naizgled čini kao nešto sasvim novo. A onda shvate da nije…
– Tokom kursa oni uspevaju da prepoznaju sebe i svoje drugare, a ono što su pomislili o njihovom ili svom ponašanju dobija potvrdu. Ponekad otkriju i da su negde pogrešili ili kako su nešto mogli drugačije da protumače i urade. Sve to utiče na njihovo samopouzdanje. Tumačenjem tuđe neverbalne komunikacije i upravljanjem svojim govorom tela stičemo moć, a deca to osećaju – objašnjava Stojanović.
I ono što je izuzetno važno jeste da ukoliko mladi umeju da osveste govor tela, svoj i svojih vršnjaka, nasilje među njima bi moglo da se spreči ili bar minimalizuje.
– Zbog toga su ovi kursevi doprinos poboljšanju komunikacije među njima i samim tim smanjenju vršnjačkog nasilja. Logika je prosta – ako se bolje razumemo, manja je verovatnoća da ćemo se posvađati ili potući – poručuje sagovornik.
VEŽBE JOŠ OD VRTIĆA
Sagovornik „Života plus“ kaže da ne smemo da zaboravimo ni verbalnu komunikaciju.
– Ali ni pravilno disanje, vežbe za mišiće govornog aparata i pravilan izgovor glasova. To bih uveo još u vrtiću. Pitajte naučnike koliko takve vežbe utiču na razvoj inteligencije kod dece, na oslobađanje od stresa, savladavanje stida… Tako je malo potrebno, ali često i to malo ne pružamo našoj deci i omladini – upozorava Stanojević.
Komentari 0