Emocionalna uloga podrazumeva afektivnu vezanost, a ostvaruje se kroz pružanje ljubavi i sigurnosti. Funkcionalna uloga bazira se na različitim aktivnostima koje se prilagođavaju uzrastu deteta. U najranijem detinjstvu, ona podrazumeva hranjenje, kupanje, presvlačenje, uspavljivanje deteta. U odnosu sa decom mlađeg školskog uzrasta ogleda se, na primer, u pružanju pomoći pri izradi domaćih zadataka. Kada su u pitanju tinejdžeri, funkcionalna uloga ostvaruje se, recimo, definisanjem pravila do koliko sati se ostaje u izlasku.
Obe opisane uloge su podjednako značajne i jedna bez druge mogu se negativno odraziti na samu ličnost deteta. Ukoliko je akcenat na emocionalnoj ulozi, a zanemari se funkcionalna – veća je šansa da se dete neće razvijati u pravcu zrele i odgovorne ličnosti. Ukoliko je prisutna isključivo funkcionalna roditeljska uloga – dete je u riziku da razvije emocionalne probleme, neki od poremećaja ličnosti, i slično.
Dakle, bitno je znati da jedna uloga ne isključuje drugu. To što postavljate granice možda će kod vašeg deteta izazvati nezadovoljstvo i bunt, ali to ne znači da vi vaše dete ne volite. Naprotiv, to radite upravo zato što ga volite i razmišljate dugoročno, u pravcu da dete tako usvaja šta je prihvatljivo i dobro, a šta neprihvatljivo i loše. Stoga, da bi se ostvarivala vaspitna funkcija porodice, roditelj mora imati autoritet. Kada se pitate ,,Da li je bolje da odstupim od pravila da bi dete shvatilo da ga volim i da sam mu prijateljski naklonjen/-a ili da održim svoju reč, posvađamo se i ono bude ljuto na mene?’’ bolja je druga opcija. Svakako time pokazujete svoju najiskreniju ljubav jer mu pomažete da razvije samokontrolu, dok se u prvom slučaju zapravo radi o izbegavanju trenutne neprijatnosti. Naravno, pod ovim ne mislimo da treba negovati autoritarni vaspitni stil (koji zanemaruje emocionalnu ulogu) već autoritativni (koji obuhvata obe uloge).
Ukoliko se budete trudili da sa svojim detetom gradite drugarski odnos, vaš autoritet i kvalitet vaspitanja mogu biti dovedeni u pitanje. Prijateljstvo je ravnopravan odnos dve strane, a roditelj i dete nisu i ne treba da budu ravnopravni. Imajte na umu da vaše dete svoje prijatelje treba da nađe u svom socijalnom okruženju, među svojim vršnjacima. Vaša uloga ne podrazumeva i ulogu prijatelja. Dete uvek može naći oko sebe vršnjake sa kojima ima slična interesovanja, ali ne može naći druge roditelje. I kada naiđu faze neslaganja, to ne znači da njemu roditelji nisu potrebni i da vi treba da preuzimate novu ulogu da biste mu se dodvoravali. Kada vam dete dođe sa pričom: ,,Upisan/-a sam u napomenu samo zato što sam pogledao/-la u telefon, nisam pričao/-la i ometao/-la čas!’’ nikako se nemojte postavljati na ovaj način: ,,Taj nastavnik je nepravedan! Ništa ne brini, otići ću sutra u školu da popričam sa njim’’. Tako mu šaljete poruku da je nepoštovanje autoriteta u redu. Očekujte onda da ni vas neće poštovati. Da li na ovaj način možda pokušavate da svom detetu pružite podršku koju vi niste imali od strane vaših roditelja? Nećete činiti dobro svom detetu time što idete u drugu krajnost. Adekvatno bi bilo da kažete: ,,Pretpostavljam da se ni meni ne bi sviđalo to pravilo da se telefon ne sme koristiti za vreme časa da sam u tvojim godinama, ali pravila se moraju poštovati. Sada znaš za sledeći put kako da ne dođe do toga da dobiješ napomenu’’. Ovako ćete svakako pokazati detetu da saosećate sa njim, ali da se pravila i autoriteti moraju poštovati, kao i da nepoštovanje sa sobom nosi posledicu.
Ako ste možda Vi ta osoba kojoj je potreban prijatelj, ne očekujte da Vam to bude Vaše dete. Ukoliko, na primer, nemate lepo mišljenje o roditeljima svog partnera, zadržite to za sebe ili podelite sa svojim prijateljima. To nisu teme o kojima treba da se ispovedate svom detetu. Takođe, ni finansijski problemi sa kojima se suočavate nisu za dečije uši i mogu doprineti tome da razviju razne strahove. Umesto: ,,Ti pričaš o moru, a ja stvarno ne znam kako ćemo ovog meseca platiti kiriju. A kamoli račune!’’ dovoljno je reći: ,,Trenutno to ne možemo priuštiti’’.
Nemojte očekivati da će vaše dete, posebno ako je već adolescent, želeti da u subotu uveče sa vama gleda film jer ste vi tako isplanirali i nemate šta drugo da radite. Nemojte očekivati ni da će radije ići sa vama na putovanje nego ostati samo kući. Vaše dete i vi imate različite prioritete, različite stavove, interesovanja, različito viđenje vašeg odnosa, i to je normalan deo odrastanja. Adolescencija je period kada se dete priprema za osamostaljivanje od vas. S druge strane, prijatelj je neko sa kim delite slične stavove, viđenja i uverenja te je i ovo pokazatelj zašto prijateljski odnos u pravom smislu te reči sa detetom nije moguć. Ukoliko budete forsirali prekomerno zajedničko vreme, to će postati izvor konflikata, ljutnje i besa.
Kao što smo već naveli, autoritativni vaspitni stil se smatra najprikladnijim – dete oseća ljubav, toplinu, prihvatanje i saosećanje, ali se ujedno uči samokontroli. Moglo bi se onda reći da je u redu da se postavite tako da dete vas doživljava kao prijatelja, ali kao onog odgovornog, pravog prijatelja koji je ,,glas razuma’’ i želi mu najbolje – kao prijatelja koji će ga opomenuti da je krajnje vreme da počne da piše seminarski rad, koji će ga upozoriti da će imati smanjenu ocenu iz vladanja ako opet pobegne sa časa, koji mu neće dozvoliti da sedne za volan ako je pio, a ne kao prijatelja koji je podrška i saučesnik u nevolji.
Mr Andjela Zlatković
Komentari 0