Foto: Pixabay
I dok pomak u pravom smeru predstavlja prepoznavanje, imenovanje i, makar, želja da mu se stane na put, istovremeno načini maltretiranja postaju sve direktniji i okrutniji.
Nekada se vršnjačkom nasilju nije pridavalo mnogo pažnje. U najvećem broju slučajeva je sve podvođeno pod „dečija posla“. Žrtva je smatrana preosetljivom, a nasilje je posmatrano kao jedan vid socijalizacije i pripremanja za život. Danas se pronalaze i promovišu mehanizmi preventivnog delovanja, ali je njihova funkcionalnost upitna još uvek. Saniranje posledica, takođe, kao da ne daje očekivane rezultate. Adekvatna kazna za male nasilnike, pa i njihove roditelje, verujem, imala bi dvostruko dejstvo – i preventivno i popravno.
No, ono što moramo imati u vidu je sledeće:
*nasilnik je osoba sa problemom;
*nasilnik je osoba kod koje tokom primarne socijalizacije nije adekvatno uspostavljen autoritet;
*nasilnik dobro vaspitanje vidi kao slabost, jer tu ne očekuje odgovor koji bi ga mogao ugroziti;
*nasilnik, u suštini, nema hrabrosti, iz tog razloga napada isključivo one koje smatra slabijima od sebe;
*nasilnik, gotovo uvek, deluje samo kada ima podršku drugih i zato se trudi da je obezbedi u svim situacijama;
*nasilnik je sklon da sve vrline tretira kao mane;
*nasilnik nema strah od kazne, jer je, ili naučen da mu je sve dopušteno, ili je u lošim delima prepoznao način za skretanje roditeljske pažnje na sebe, pažnje za kojom čezne;
*ili, nasilnik trpi neprimereno oštre kazne kod kuće za bilo koji postupak, pa u nasilju nad slabijima kopira obrazac i tu pronalazi odušak;
*nasilnik je osoba koju će njegova žrtva u odraslom dobu videti na realan način, pa vjrovatno i osetiti sažaljenje prema njemu.
Ali, do odraslog doba je dug period, naročito za žrtve vršnjačkog nasilja. Neka deca – žrtve iz svega izađu jači, neku, na žalost, trpljenje nasilja slomi.
Pored posljedica po žrtve nasilja, treba pomisliti i na posljedice mogućih budućih dela nasilnika, koji sa primenom ovakvog modela ponašanja nastave i kao odrasli ljudi.
I za nasilnike i za žrtve, kao za ličnosti koje se formiraju i traže svoj put, odgovorni smo mi odrasli. Porodica, vaspitači, profesori, zajednica, društvo su karike istog lanca i ako samo jedna pokaže nezainteresovanost može doći do pucanja, a posledice za svaki pojedinačni slučaj je teško predvideti.
Komentari 0