Razmislite pre nego izgovorite rečenicu: „Ajde, šta plačeš, pa ti si dečak.“

Naša sagovornica već 15 godina radi s adolescentima. Tako je došla do puno zaključaka o mladima u Srbiji danas, ali jedan je posebno dotakao.

– Mnogo tih mladih ljudi s kojima sam radila bili su prazne ljušture. Nisu ni do punoletstva još stigli, a sve ih već smara, ništa ih ne intrigira niti pokreće. Kada smo pričali o njihovom emocionalnom životu, jedva da su imali šta da podele sa mnom. Bile su to eventualno povremene situacije besa ili mlake radosti – otkriva Aleksandra Birta, psiholog.

Čitav dijapazon različitih prijatnih i neprijatnih osećanja kod mnogih od njih je izostao. Kod nekih se nikad nije ni razvio, dok je kod drugih postao blokiran iz mnogobrojnih razloga. A kada izostaje izražavanje i prepoznavanje svojih i tuđih osećanja, neizostavno se uz to gube empatija i veština rešavanja problema. I tako dete odraste ili u osobu koja ne poštuje druge ili sebe, a nekad i jedno i drugo.

– To se dešava zato što nemaju razvijenu emocionalnu inteligenciju, koja se definiše kao sposobnost prepoznavanja i shvatanja svojih i tuđih emocija, ali i upravljanja sopstvenim osećanjima. S tim se čovek ne rađa, to se uči tokom celog života i tu je uloga roditelja velika – ističe Birta i otkriva kako možete da pomognete deci.

Osećanja moraju da se imenuju

Čak i dok još uvek ne govore, možete polako da počnete da ih učite da prepoznaju osnovne emocije. U tome vam mogu pomoći knjige s nalepnicama koje vole ili razne priče.

– Ako je reč o nekom konkretnom događaju vezanom za emociju, vi odglumite tu emociju junaka. Pokažite mu kako izgleda lice kad ste tužni, srećni ili besni, pa onda neka dete to ponovi – objašnjava Birta.

I bes je sasvim u redu

Dečacima u našem društvu često se govori kad plaču: „Ajde, šta plačeš, pa ti si dečak.“ To nije dobra poruka jer treba da znaju da su sva osećanja dozvoljena, jer samo tako mogu da izrastu u emocionalno zrele osobe. I bes je dozvoljen, ali im objasnite šta tada smeju da rade, a šta ne.

– Bes će neminovno osećati u životu, zato treba da nauče kako da ga kanališu. Ne valja da ga čuvaju u sebi ili da tad udaraju i povređuju druge, ali im zato može pomoći razgovor s roditeljima ili da, na primer, lupe nogom o pod ili da snažno stisnu svoje pesnice – kaže Birta.

Ne krijte svoje greške pred decom

Ima dana kad ste i vi nervozni, tužni ili ljuti. Kad primetite da ste prešli granicu, iskoristite tu situaciju, izvinite se deci i objasnite im kako se osećate. Treba da znaju da i roditelji greše i da niko nije savršen, a tako ćete ih ohrabriti i da s vama pričaju o svojim greškama.

I saosećajnost se uči

Saosećajnost se uči od malih nogu i možete početi tako što ćete ih učiti da dele igračke s drugom decom, ali samo kad su oni za to sprem­ni. Objasnite im da u svakoj situaciji treba da „uđu u tuđe cipele“. Na primer, kada vaše dete neko udari, pričajte o tome kako se tada oseća. Tako će znati kako se osećaju druga deca kad ih ono udari.

Primer iz prakse

Na primer, devojčica je pala u parku i povredila kolena. Dok ona ogorčeno plače, majka pokušava da je uteši. Ukoliko je i sama emocionalno inteligentna, reći će joj: „Znam da te mnogo boli, daj da mama poljubi.“ A ukoliko joj kaže: „Ma, to nije ništa“, ona olako prelazi preko detetovih osećanja, što nije dobro.