Foto: Pixabay
Koliko god dete bilo fizički maleno, ne može se zanemariti da je životna energija koju poseduje velika. Zato su roditelji sa pravom pažljivi kada vaspitanju prilaze sa strahopoštovanjem.
Ipak moderano vaspitanje, ili sve ono što se takvim smatra, stvorilo je dosta problema. Mekši pristup mališanima je svakako potreban, ali to ne znači da se odrasli mogu opustiti i pustiti sve da ide svojim tokom. Naime, tok života ne sledi pravila koja smo sebi nametnuli kako bismo civilizovano funkcionisali kao društvo. Dok to ne usvojimo, haos će biti svakodnevica. Kako pronaći sredinu između tih (naizgled) protivrečnosti?
U knjizi “Zašto francuska deca ne bacaju hranu“ američka autorka Pamela Druckerman pokušala je istražiti šta to razlikuje francusko vaspitanje od njoj poznatog američkog pristupa. I ne, nije to samo “američko vaspitanje“ koji ona poznaje, to je upravo ono što svi od nas činimo nakon decenijama prekookeanskog uticaja. Amerikanci su, kao i u gotovo svemu, i u vaspitanju postali svetska velesila.
Prva stvar koju bismo mogli izdvojiti jest da francuske majke ne smatraju da je majčinstvo glavna i jedina uloga koju imaju u životu. Naime, često ćete primetiti da neka žena potpuno promeni svoj stil života kada stigne beba te iz nje isijava zadovoljstvo – ali i neka vrsta konačnosti. Život je sada sasvim drugačiji i “nemam ja tu što izvoljevati“. Francuskinje smatraju da su deca samo deo života – važan, ali deo – i da se sve treba uklopiti u neki uravnoteženi model. Francuskinje ćete, zato, umesto u razdrljenim trenerkama, češće videti u uskim farmerkama i potpeticama. To se automatski odražava na decu jer ona intuitivno znaju da se moraju prilagoditi i postati “deo“.
Ispadi besa tema su o kojoj se danonoćno raspravlja, ali još niko nije uspeo rešiti problem u potpunosti. Razlog tome je što su povremeni tantrumi sasvim normalan i poželjan deo razvojnog procesa dece. Francuski roditelji ne plaše se dečjeg – neretko šokantnog i iznenađujućeg – raspoloženja, nego mališanima pristupaju kao da su već odrasle osobe te s njima pokušavaju uspostaviti pravu komunikaciju otpočetka. Zašto se nešto događa, ključno je pitanje na koje francuski roditelj želi pronaći odgovor te tako i rešiti problem. Neobična je ta misao da bi dete čak i pre nego što razume reči moglo znati što mu se govori – Francuzi su u to uvereni.
Zatim imamo hranjenje. Nekima ključna noćna mora i razlog zbog kojeg sumnjaju u sebe kao roditelja. Ali francuski pristup je i ovde jasan: roditelj treba uvek da zna da je on glavni. Samo to uverenje stvorit će uslove u kojima će dete dobro sarađivati, što znači normalno jesti sve što mu se ponudi. Francuzi nisu naivni da smatraju da svako voli jesti sve. Ne, nikako. Ali deci se već u vrtićima nudi raznovrsna hrana koju osmišljavaju nutricionisti i drugi stručnjaci pa se izlažu raznim ukusima od najranijih dana. Tako ako dete nešto odbija, onda neka to bude tek nakon što je to probalo. I to više puta.
Knjiga je veoma zanimljiva i nudi brojna poređenja ta dva različita pristupa vaspitanju, a autorka je sve sama proživela pa deluje autentično. Osim toga ona je novinarka a to se oseti kod prenošenja naučenog i opaženog. Nudi čvrsta dogmatska rešenja, ponudi sve što je uspela da prikupi i onda naglas promišlja o tome.
Komentari 0