Foto> Pixnio
Produkt tih nezapamćenih godina ste vi, takvi kakvi ste sada iako se ne sećate tog perioda koji je postavio temelje. Od treće godine deca imaju živa sećanja, a na vama je da im ta živa sećanja budu životne epizode koje vole da repriziraju.
1. Atmosfera u porodici
Deca pamte odnos partnera u porodici – kako ste se odnosili prema suprugu/supruzi. Gledaju i uče po modelu. Stvaraju sliku šta je to ljubav, šta je zajednica, zajednički život. Možda ne detaljno, ali deca će se sećati svake svađe svojih roditelja koju su čuli ili kojoj su prisustvovali. Imala sam priliku da čujem i neke citirane rečenice koje su od doba detinjstva odzvanjale u podsvesti. Zar nije lepše da zapamte kako su mama i tata zajedno spremali ručak, gledali film, krečili sobu, vodili „me“ u park?
Ne zaboravite da deca pamte i odnos prema starijim članovima porodice, i opet vi birate – „Jao, je l’ se sećaš kada smo birali cveće za bakin rođendan?!“ ….ili „Da, mama i baka su se često svađale“. Isto tako, starija deca pamte odnos prema mlađim, novoprispelim članovima porodice – „Kako si lepo pazio brata/sestru kada je bio/bila mali/mala!“. Ono što svako dete (koje je imalo) pamti je kućni ljubimac! I svako, baš svako dete koje je odraslo sa nekom životinjom pamti je i tretira kao ravnopravnog člana svoje porodice.
Svaki odrastao čovek može da odabere boju kojom bi opisao atmosferu u svojoj porodici – potrudite se da boja koju bi Vaše dete izabralo bude topla i vesela.
Porodični rituali su neizbrisiv deo iz detinjstva koji čak i ako tada nije bio omiljeni ostaje urezan zbog nebrojano mnogo ponavljanja. To su tako male i jednostavne stvari poput zajedničkih obroka, filmskih večeri svakog petka, zajedničke šetnje svake srede i sličnih stvari za koje samo treba malo vremena i volje. Nekoliko puta sam čula nešto poput: „Tada nisam volela da šetamo svake srede, nekad me je mrzelo, ali mi sada baš nedostaje, bilo je prelepo“.
Svaka porodica ima svoju posebnu atmosferu koja suštinski nepromenljiva, ali u trenucima nastanka problema i periodima velikog pritiska promeni svoju formu. Deca pamte krizne periode u porodicama i načine na koji se porodica nosila sa istim. Ono što im posebno ostane urezano je to kako su se roditelji u tim trenucima odnosili prema njima.
2. Odnos prema njima
Deca pamte prioritete. Budite uvereni da će svako dete da zapamti trenutak kada ste sišli sa stolice u sred brisanja prozora da ga zagrlite, porazgovarate sa njim, dodate mu nešto, poigrate se, iako to u tom trenutku nije bilo tako hitno. Svako dete se seća kada mu je jasno stavljeno do znanja da je bitnije od svakog posla. Merna jedinica ljubavi je nivo posvećene paznje, ali pune pažnje, nepodeljene. Sve ćete moći da nadoknadite – i opran prozor, popravljen automobil, oprane sudove, raširen veš, poslovni telefonski razgovor, baš sve osim trenutka kada je detetu trebala maksimalna pažnja, a niste mu je posvetili.
Deca pamte kako ste ih opisivali u nekom većem društvu. Pamte i to kako ste se odnosili prema njima kada niste sami. Upamte svaki opisni pridev ili nadimak koji je izazvao emociju – pozitivnu ili negativnu.
To je ono što ih gradi, to je njihovo samopouzdanje i samopoštovanje jer deca postaju ono što im kažete da jesu.
Deca pamte kako su proslavljala rođendane i druge bitne praznike i kada ovo kažem ne mislim na novac koji je u to bio uložen. Gotovo niko mi nije pomenuo poklon koji je dobio kada je bio mali, a da je pri tom mislio na njegovu materijalnu vrednost. Pamte pažnju – da ste znali šta je ono što oni žele i baš to uradili.
3. Osećaj sigurnosti
Osećaj sigurnosti može da bude proizvod atmosfere u porodici i odnosa prema detetu. Deca pamte na koji način ste shvatali njihove probleme i kako ste im pomagali da ih reše. Osećaj da su bili sigurni i bezbrižni je najveće bogatstvo ljudskog pamćenja iz detinjsva koje jedan čovek može da nosi sa sobom kroz život. To je ono kada ste uspešno sredili čudovište ispod kreveta, bili tu nakon ružnog sna i mahali rukama kroz vazduh da oterate te zle i dosadne duhove.
4. Male uspehe
Deca svoje male uspehe pamte kao bitne događaje. Svi veliki ljudi se sećaju kako i kada su naučili da voze biciklu, da plivaju, da pevaju, da sviraju neki instrument. Sećaju se ostvarenja, ali se sećaju i truda,puta, prepreka, padova i ožiljaka koji su tome prethodili, ali i podrške koju su imali kroz sve to. U pričama se često provlače prvi dan u školi, prvi nastup na nekoj predstavi, prva osvojena nagrada ma iz čega ona bila. Sve su to mali uspehi puni velikih emocija.
5. „Tehničko“ okruženje i putovanja
Deca pamte gde su odrasla. Ovom rečenicom podrazumevam baš mesto i okruženje u kome su odrasli. Pamte kuću ili stan, detaljan raspored prostorija i stvari unutar istog. Pamte omiljenu šolju, kašičicu. Sećaju se svog parkića, svoje ljuljaške i omiljene prodavnice iako na tom mestu već godinama posluje banka. Sećaju se putovanja. Ta selektivnost sećanja kada su putovanja u pitanju mi je jako interesantna – deca se sećaju emotivnih doživljaja sa tih putovanja i samo njih prepričavaju živopisno: „Tada sam se prvi put spustio niz veliki vodeli tobogan“. Sva putovanja ostaju u sećanju da su postojala, da su se dogodila, ali niko od nas ne može da prepriča svako letovanje, zimovanje ili tome slično iz detinjstva već par dana tih putovanja koja su izazvala duboke emocije kod nas.
Deca pamte gde su odrasla. Deca pamte kako su odrasla.
Pamte sve nešto svesno i to se prepričava, a ostalo podsvesno, to postaju i to žive. Ono što mislite da ne vide – vide. Ono što mislite da ne znaju – znaju. Ako nije u domenu njihovog razumevanja onda osećaju. Osećaju svaku emociju, svaku radost, svaki problem samo ne umeju to da iskažu, bar ne u tom trenutku, ali pamte i uče. Frojd kaže: „Dete je otac čovek“ i ja bih se složila. Sećanja iz detinjstva su ogledalo roditelja.
Autor: Kristina Vukomanović
Izvor: Novakdjokovicfoundation.org
Komentari 0