Foto: FLickr
Siromašni adaptivni ili prevazilazeći obrasci ponašanja kod mnoge dece imaju korene u teškoćama sa senzornim procesiranjem. Kako je senzorna integracija nevidljiv proces, moramo prvo da naučimo kako da posmatramo ponašanje koje će nam jasnije pokazati način na koji dete procesira senzorne informacije i kako prevazilazi izazove u okruženju.
Četiri “A”
Barry Lester je prvi spoznao sa svojim kolegama tokom istraživanja, ponašanje koje je uslovljeno senzornim procesiranjem, posmatranjem plača novorođenčadi i opisao kako novorođenčad i mala deca primaju i modulišu senzorne informacije.
Pobuđenost, pažnja, uticaj/emocija i akcija čine srž regulacionog ponašanja beba i male dece. Svako od ovih stanja je refleksija procesa senzorne integracije i zahteva određen nivo sposobnosti samoregulacije.
Svako pojedino stanje ima višestruke regulatorne uticaje na ostale procese. Tako, detetova sposobnost regulacije stanja pobuđenosti, omogućava mu da se fokusira na usmeravanje pažnje i organizovanje aktivnosti. Ova vrsta organizacije slična je sinaktivnoj organizaciji kod novorođenčadi, opisano od strane Als-a (1989). Sinaktivni sistem razvoja je prihvaćena konceptualizacija regulacionog ponašanja novorođenčeta, gde četiri različita procesa (psihološki, fizički, motorički I system koji se odnosi na pažnju I interakciju) su nezavisna I međusobno utiču jedni na druge. Fiziološka regulacija je srž I fokus većine medicinskih intervencija kod novorođenčadi.
Konceptualizacija samoregulacije zasnovana na senzoričkim osnovama pobuđenost stavlja kao centralnu aktivnost za razliku od Alsove (1986) gde svaki od četiri procesa doprinose podjednako u organizaciji ponašanja.
„Arausal“ (pobuđenost/uzbuđenje) je sposobnost bebe da održava budnost I čini tranzicije između različitih stanja pospanosti/spavanja I pune budnosti. Berg I Berg (1979) I Brazelton (1984) među prvima su identifikovali I opisali šest posebnih stanja: dubok san, lagan san, dremka, mirno budno stanje (puna pažnja bez pokreta tela), aktivno budno stanje (manja pažnja sa pokretima tela) I plakanje.
Potreba da se posmatra detetovo stanje uzbuđenja se ne završava u novorođenačkom dobu. Stanje pobuđenosti nastavlja da utiče na I biva pod uticajem detetovih percepcija I interpretacija senzoričkih inputa dugo nakon što dostigne stabilne “pospanost-budnost” obrasce.
„Atention“ (pažnja) je sposobnost selektivnog fokusiranja na željeni stimulans/zadatak. Većina dece je u stanju da održi fokusiranu pažnju kada su u mirnom budnom stanju.
Kada razmišljamo o pažnji iz senzorne perspektive, važno je prepoznati da deca mogu da imaju preferencu prema određenim modalitetima. Jedno dete može da se smiri i orijentiše na vizuelni podražaj (vrteška iznad kreveca), drugo na auditivni (muzika ili glas svoje majke). Kada se auditivni stimulans kombinuje sa vizuelnim, beba može da postane prestimulisana i nesposobna za glavnu pažnju. Kod neke dece ovo može da dovede do aktivnog izbegavanja senzornih inputa (pogleda oči u oči).
„Affect“ (uticaj) podrazumeva emocionalnu komponentu ponašanja. Interakcija između majke i deteta uključuje taktilne, vestibularne i proprioceptivne inpute. Ako dete ne može da toleriše ove senzacije, odnos može da se poremeti (Holloway, 1998).
Da bi smo percipirali naše telo, objekte i druge ljude, senzorne impulse mozak mora da integriše u smislene oblike i odnose. Deca koja imaju teškoće da upravljaju/kontrolišu svoje reakcije na senzacije (senzornu modulaciju) često imaju atipičan visok ili nizak afektivni odgovor na senzorne inpute. Takve teškoće su posebno zabrinjavajuće kod jako male dece, jer njihov neobičan odgovor na senzacije može uticati na primaran obrazac atacmenta/vezivanja za roditelje (Stern, 1985)).
Deca koja imaju teškoće u organizaciji senzacija iz vlastitog tela ali i okoline razvijaju karakteristične bihevioralne obrasce koji mogu da ometaju njihovu sposobnost da istražuju i formiraju veze povezanosti (Ayres, 1974). Oni mogu da ne razviju širok obim i dubinu emocionalnog izražavanja koji je odgovarajući za njihov uzrast ili mogu da pokažu neobične obrasce anksioznosti koja može biti praćena senzorno-modulacijskim poremećajima (Koomar, 1996).
„Action“ – akcija je sposobnost da se angažujemo u adaptivno usmerenom/centriranom ponašanju (Anzalone, 1993). Ona uključuje organizaciju percepcije i kognicije kako bi se ponašali sa određenom svrhom. Iako su motoričke sposobnosti fundamentalne za izvršavanje akcije, ona je zapravo mnogo kompleksnija nego što je to sam pokret. Mišićni tonus, posturalni refleksi, snaga i veštine su aspekti neuromotornog sazrevanja koje je neophodno za uključivanje u akciju.
Igra je dobar primer akcije koja je zavisna od neuromotorne zrelosti koja predstavlja mnogo viši nivo nego sama motorna koordinacija. Da bi se igralo uspešno dete mora da bude sposobno da stvori cilj igre i da sekvencionira tu aktivnost kako bi to dovelo do efekta koje dete priželjkuje.
Komentari 0