Kada je reč o novcu, decu treba vaspitavati od malih nogu. Dok ne počnu sami da zarađuju za život, a ponekad i mnogo posle toga, deca nemaju osećaj o novcu i imaju tendenciju da ga troše kao da raste na drveću.
Većina dece postaje svesna koncepta novca čak i pre nego što nauči da sabira ili oduzima, ali tek kasnije postaje svesna činjenice da roditelji moraju da rade ne bi li taj novac zaradili.
Važno je raditi na finansijskoj disciplini dece od njihovih malih nogu. U praktičnom smislu, poželjno je davati deci manje iznose i najavljivati period kada će se ti iznosi postepeno povećavati.
Džeparac
Postoje jaki argumenti koji idu u prilog tezi da je džeparac najbolji način da dete postane finansijski odgovorno. Dalje, deca bi trebalo da znaju za koju vrstu troškova je novac namenjen. Mogu se ohrabriti i da od džeparca uštede izvesnu sumu. Naravno, najvažnija odluka je iznos džeparca. Ova odluka treba da bude zasnovana na ličnim i porodičnim vrednostima, prihodu domaćinstva i zdravom razumu. Pored toga, džeparac se može iskoristiti i kao sredstvo za učenje: on predstavlja odličnu pripremu za odrastanje.
Svrha džeparca od malih nogu jeste da dete nauči da raspolaže novcem, što znači ako prvog dana potroši sve, onda ništa neće imati do sledećeg džeparca. Tako se dete uči samostalnosti, odgovornosti i štednji. Ipak, u džeparac ne spadaju školski troškovi, članarine za sportske ili plesne klubove, časovi jezika ili muzike. Mada, detetu možete već od desete godine dati da sam odnese novac i plati ratu za te školarine. Zahvaljujući tome on postaje svestan koliko trošite na njega i uči da na vreme plaća račune.
Upoređivanje sa društvom
Jedna od čestih problematičnih situacija jeste žalba deteta da svi drugovi imaju više materijalnih sredstava od njega. Bez obzira na to da li je to tačno ili ne, ukoliko porodični budžet ne dopušta da dete dobije više novca, roditelje ne treba da grize savest što nisu u mogućnosti da daju i pružaju više detetu niti deci treba u ovim okolnostima popustiti. Posledice po dete nisu zabrinjavajuce, a za dete je važnije da ume da raspolaže novcem koji ima i da uvažava finansijsko stanje u porodici, nego da mu se ispuni svaki hir.
Finansijska nezavisnost i sigurnost dece
Bez obzira na činjenicu kolike su materijalne i finensijske mogućnosti roditelja, svaki roditelj može da obezbedi finansijsku nezavisnost i sigurnost svoje dece. Jedino potrebno znanje za to jesu sposobnost da podučavate, da dajete lični primer i da imate strpljenja dok sprovidte sistem edukacije. Dete treba da nauči kako da štedi, troši, ulažu ili pozajmljuju novac. Stručnjaci tvrde da je potrebno 14 godina da bismo naučili decu pravilnim navikama oko raspolaganja novcem.
Štednja
Još jedno od bitnih i korisnih pravila glasi: ako dete želi nešto skupo, a roditelji to ne mogu da mu priuštite ili samo nameravaju da ga nauče da raspolaže novcem, dete ce morati da se odrekne nečeg drugog. Dat primer se u praksi najlakše sprovodi na taj način što se od deteta traži da sudeluje sa dzeparcem u finansiranju datog željenog proizvoda. Džeparac se može davati detetu od njegove pete godine, makar bio sasvim mali i simboličan. Takođe, vodićemo česte razgovore na temu „pametnog“ trošenja novca i o tome šta nam je trenutno potrebnije a šta može da čeka drugu priliku, zatim, do kraja puberteta bi bilo poželjno da smo naučili dete kako da raspolaže novcem kao finansijski nezavistan član porodice. Lični primer je najbolja škola našoj deci, gde ćemo im pokazati naše „dobre i loše“ primere ulaganja, trošenja i ostalih materijalnih faktora kroz koje prolazimo svi zajedno.
Raspolaganje novcem u zavisnosti od uzrasta
Mnogi stručnjaci će reći da je dobar uzor otvaranje štedne knjižice detetu i da već dete od pete godine može da ide sa roditeljem u banku i gde će kao aktivni učesnik da deponuje novac na svoj štedni račin, prateći stanje i shvativši da iznos koji se čuva u banci može i da raste zbog kamate. Tvrdi se da na ovaj način dete stiče navike koje će mu poslužiti u kasnijem zrelom dobu života.
Dete se pet, šest godina bi moglo već da ima svoj nedeljni džeparac, dovoljan period kroz koji dete može da shvati svrhu brzog i lakog trošenja novca i ostatak „pada kupovne moći“ nedelje za njega, ili pak šta znači ako deo tog dzeparca prenesemo na sledeću nedelju kada dobijamo sledeći dzeparac.
Kada deca napune 12 i više godina, trebalo bi da dobijaju dovoljno novca s kojim automatski preuzimaju i poneke odgovornosti za odredjene lične troškove, kao što je npr. šišanje, deo budzeta za odeću, kupovinu poklona za prijatelje i članove porodice. Sa starijim tinejdzerima roditelji mogu da razgovaraju o upravljanju konkretnom svotom novca koristeći budzet kao osnov za odredjivanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva.
Uloga roditelja
Svaki roditelj želi da njegovo dete jednog dana bude uspešno i samostalno. Ako ga naučimo kako pametno da raspolaže sa finansijama, dobrim delom ćemo mu popločati put do ostvarenja takvih ciljeva. Roditelji su tu da pomognu deci da naprave razliku izmedju potrebi, htenja i želja. Deca će često praviti greške, ali iz tih grešaka će možda samo najbolje da nauče.
Treba im dozvoliti da kupe željene stvari jer treba zaista da osete korist od uštedjenog novca i drugih odricanja.
Svaka greška je put kao novom razgovoru i dopustu detetu da reorganizuje dzeparac. Roditelji imaju odgovornost da u svetu koji zahteva udovoljavanje željama „sada i odmah“ nauče decu da sačekaju sa zadovoljenjem svojih potreba i želja, uče se strpljenju. Redovno planirani porodični razgovori o finansijama pomažu deci da nauče i razumeju svoju odgovornost i odricanja, budući da se porodica prilagodjava odredjenom budzetu. Na taj način usvajaju se realna očekivanja u vezi sa novcem i onim što se mora platiti iz porodičnog budžeta.
Ne treba zanemariti da novac nije jedino bogatstvo i jedina mera vrednosti, da ponekad on može biti samo privid i iluzija. Prava vrednost je u davanju. Mlade danas često opisuju kao generaciju kojoj je bitno, pre svega, brzo sticanje novca. Trenutni nedostatak novca ne bi smeo da sprečava čoveka da postignete ono što želi. Nemojte dozvoliti da privremeni finansijski problemi smanjuju veličinu vaših snova i ambicija. Jedna izreka kaže: „Bankrotstvo je privremena stvar, a siromaštvo je stanje uma”. Interesantno je da i sam Bil Gejts, jedan od najbogatijih ljudi na svetu izjavio da neće ostaviti svoje bogatstvo deci jer želi da oni sami nauče da zaradjuju. Osnivač „Majkrosofta“ je u intervjuu za britanski „San“ rekao da će većinu svog novca iskoristiti za smanjenje siromaštva i gladi širom sveta.
Nataša Labović
spec. socioterapije i rehabilitacije, logoped.
Izvor: Roditelj.org
Komentari 0