Klopke za roditelje

Naša namera je, praktično, uvek dobra, ali rezultat, odnosno vaspitni efekat koji postižemo kod deteta, nije.

Često su klopke odraz onoga što smo usvojili u prvoj porodici, od svojih roditelja, bilo da postupamo slično kao oni, bilo da želimo da budemo drugačiji, pa postupamo suprotno od njih. Pored toga, često usvajamo i stavove koji dolaze iz okoline – od prijatelja, iz članaka u novinama ili iz knjiga. Neke od tih stavova primenjujemo kratko, a neke sve vreme roditeljstva. Jedan od najvećih problema u vaspitavanju jeste to što dugo možemo praviti greške, odnosno biti u klopci za roditelje, a da to uopšte i ne znamo.

Klopkama se treba baviti zato što ćete razmišljajući o njima i menjajući svoje ponašanje i stavove biti bolji roditelj.

a/ Varijanta

• Mi ne ograničavamo decu … ne želimo da ih frustriramo.
• Moraću da joj kupim još jednu (preskupu) lutku! Sve devojčice ih imaju; ne želim da mi se ćerka istraumira.
• Ja mojoj ćerki (koja ima četiri godine) kažem šta je uredu, a šta nije, ali ona sama odlučuje šta će od togada prihvati.
• Moj sin (koji ima tri godine) sam odlučuje o tome šta ćeda jede. Neću ništa da mu namećem.

Primeri

Aleksa (koji ima dve i po godine) svakog jutra sam odlučuje šta će da jede. Prvo izabere jaje, da bi, pošto mu mama to spremi, odustao, pa onda traži viršle koje samo proba i na kraju završi s keksom i mlekom.

U modi je veoma skupa vrsta lutaka. Devetogodišnjoj Slavici mama kupuje već drugu lutku iz te kolekcije, koja odnosi značajan deo njene skromne plate. Objašnjenje, koje kao da više upućuje sebi nego drugima, glasi: „Sve devojčice imaju više od jedne lutke. Mnogo će patiti ako je i ona ne dobije“.

Namera

Ne želite da povredite dete.

Ne želite da ga opterećujete ograničenjima.

Činjenice

Verovali ili ne, jedan od važnijih poslova koje kao roditelj treba da obavite upravo jeste da frustrirate svoje dete. Time što postepeno podižemo nivo frustracione tolerancije, jačamo ličnost deteta i činimo ga otpornijim na situacije sa kojima će se susretati u odnosima s ljudima: bilo u porodici, bilo u školi, na poslu, u braku… Naravno, to nije nešto što treba da zavisi od vašeg ili detetovog hira i što je stvar trenutka.

„Česta upotreba termina kao što su traume, frustracije i frustriranje danak je nečemu što je verovatno trebalo da bude popularizacija psihologije, a pretvorilo se u nešto sasvim drugo.“

Ako ne poštujete uvek detetove želje, ako mu se obratite oštrijim glasom ili zavedete neka ograničenja, ispada da mu uskraćujete slobodu i frustrirate ga. Ukoliko dete štitite od stvari i situacija od kojih ne treba da ga štitite, ono će, pre ili kasnije, morati da se suoči s njima, ali tada, verovatno, na neefikasan način. To će dovesti do toga da dete ili neće umeti adekvatno da reši određenu situaciju, ili će se osećati kao da se popelo na Mon Blan.

Verovatno ste imali prilike da u svojoj okolini upoznate ljude kojima su neke uobičajene situacije teške i sasvim ih iscrpljuju, te se, recimo, nikako ne mogu navići na to da dođu na vreme na posao, kukaju što treba da odu po dete u vrtić ili zato što imaju obaveze u kući, na poslu… Teško im je da realizuju uglavnom sve ono što predstavlja obavezu, a jedino im prija ugađanje sebi. Znate i sami da život nije luna-park gde se samo uživa. Prema tome – pripremajte dete adekvatno.

Da li sam u klopci

Da li vas neke uobičajene situacije opterećuju ili frustriraju, te od njih štitite dete?

Da li će dete doživeti traumu ako mu ne kupite skupu lutku?

Da li je slanje deteta u tajm-aut zbog neprimerenog ponašanja trauma?

Da li je pristojno ponašanje trauma?

Da li je zahtev da se baci đubre (namesti krevet,pokupe igračke, pričuva mlađi brat, ode uprodavnicu…) trauma?

Ukoliko se često pitate da li će neke svakodnevne aktivnosti za vaše dete biti opterećenje, pa ga od njih štitite – VI JESTE U KLOPCI.