Foto: Flickr
Kada je ćerka Majkalin Douklef iz San Franciska napunila tri godine, Majkalin je bila na ivici nerava. Trogodišnja Rouzi neprestano je imala napade besa, tzv. tantrume, prilikom kojih je udarala, ujedala, obarala nameštaj i odbijala da se obuje.
Majkalin, koja je po struci doktor hemije i novinarka koja prati nauku, temeljno je iščitavala roditeljsku literaturu i slušala savete pedijatra, koji joj je rekao da neprestano priča sa Rouzi. Ali ništa nije pomagalo, i njeno roditeljsko samopouzdanje palo je na najniže grane. “Nikada ranije nisam bila toliko neuspešna u nečemu, u čemu sam toliko žudela da budem uspešna.”
A onda se setila da su deca koju je viđala dok je u Liberiji pravila priču o eboli, kao i deca na Arktiku koju je sretala kada je izveštavala o klimatskim promenama – bila fina, predusretljiva i poslušna. Možda nije ona kriva za svoj roditeljski neuspeh – pomislila je – već zapadnjačke metode vaspitavanja?
Možda nije ona kriva za svoj roditeljski neuspeh – pomislila je – već zapadnjačke metode vaspitavanja?
Podstaknuta ovim uvidom, Douklef je počela da istražuje načine na koje ljudi u drugim kulturama odgajaju decu. Sa svojom ćerkom obilazila je sela u Meksiku, Kanadi i Tanzaniji, usvajajući lokalne roditeljske metode i testirajući ih na Rouzi. Tako je nastala knjiga Lovi, skupljaj, vaspitavaj: Čemu nas stare kulture mogu naučiti o izgubljenom umeću podizanja srećnih i predusretljivih ljudi (“Hunt, Gather, Parent: What Ancient Cultures Can Teach Us About the Lost Art of Raising Happy, Helpful Little Humans”)zasto majanska deca nemaju tantrume
Mala deca su “rođeni pomoćnici”
Douklef u majanskim selima na Jukatanu (Mesksiko) pronalazi decu koja ne samo da rade kućne poslove, već i vode računa o tome šta od poslova treba uraditi, što je kombinacija svesnosti i preduzimljivosti koju Meksikanci nazivaju acomedido (dok naši spiskovi zaduženja, sa druge strane, čine da deca misle da sto treba da se postavlja samo utorkom). Što je najbolje, roditelji ne prisiljavaju decu na rad. Oni smatraju da to uništava uutrašnju motivaciju. Umesto toga, deca su vođena primerom starijih.
Douklef opisuje kako je u majanskom selu u čudu posmatrala dvanaestogodišnju devojčicu koja se probudila posle dremke, protegla, i otišla da opere sudove. Na pitanje zašto pomažu u domaćinstvu, majanska deca obično odgovaraju: “Zato što tu živim”. “Misle da je to glupo pitanje,” objašnjava ona. “U njih je to usađeno vrlo rano. Roditelji im ne osmišljavaju specijalne aktivnosti kako bi oni mogli na miru da operu sudove. Pranje sudova je ta aktivnost. ”
Na pitanje zašto pomažu u domaćinstvu, majanska deca obično odgovaraju: “Zato što tu živim”. “Misle da je to glupo pitanje,” objašnjava ona.
Majanske majke, bake i starije sestre razvijaju acomedido tako što čak i najmanju decu puštaju da učestvuju u svakodnevnim poslovima – od pravljenja tortilja do okopavanja njive. Stariji pažljivo nadziru, bez mnogo kritike i pohvale. Deca polako stiču veštinu, i prirodno se uključuju u poslove jer se osećaju kao deo porodičnog tima.
Posmatrajući majansku decu, Douklef uviđa da je potcenjivala sposobnosti svoje ćerke. Mala deca su “rođeni pomoćnici” za koje je uključivanje u aktivnosti odraslih oblik učenja i igre. Koliko je kod male dece jak instinkt za pomaganjem drugima pokazuje naučni eksperiment koji ona navodi, a u kom su deca starosti od 20 meseci prekidala igru sa novom igračkom kako bi otišla na drugi kraj prostorije i pomogla odrasloj osobi da podigne nešto sa poda. Niti je to traženo od njih, niti su očekivala nagradu za svoju pomoć.
Ništa se, naravno, ne može naučiti preko noći, upozorava Douklef. Potrebne su godine postepenog navikavanja dece na učestvovanje u poslovima u domaćinstvu. Ne možete prosto okačiti spisak zaduženja i očekivati da vaš četvorogodišnjak počne da pere sudove utorkom i četvrtkom sam od sebe. On mora da zna ne samo kako se to radi, već i kad to treba raditi, i zašto je to korisno za porodicu i njega samog.
“Ne možete prosto okačiti spisak zaduženja i očekivati da vaš četvorogodišnjak počne da pere sudove utorkom i četvrtkom sam od sebe.”
Dete je deo tima
Još jedna od zabluda modernog roditeljstva, piše Douklef, je ideja da decu treba neprestano voditi na razna mesta specijalno prilagođena njima, a koja su po pravilu dosadna za roditelje. “Kad dođe vikend, obično bismo razmišljali šta da organizujemo za Rouzi. Međutim, ideja da su roditelji odgovorni za zabavljanje dece nije prisutna u velikoj većini svetskih kultura.” Štaviše, aktivnosti posebno osmišljene za njih oduzimaju detetu osećaj članstva u porodici, pripradnosti timu, i usađuju mu osećaj da je VIP kog roditelji opslužuju, piše ona.
“Aktivnosti posebno osmišljene za njih oduzimaju detetu osećaj članstva u porodici, pripradnosti timu, i usađuju mu osećaj da je VIP kog roditelji opslužuju.”
Roditelji na zapadu smatraju da štede vreme tako što posade dete ispred ekrana kako bi skuvali ručak. Time zapravo poručuju detetu da ono nije deo tima, i da ti poslovi nisu njegova briga. Nepotrebno se iscrpljuju smišljajući posebne aktivnosti za decu, umesto da prosto obavljaju tekuće poslove ili se odmaraju dok ih deca u tome prate. “Muž i ja danas radimo stvari koje smo radili i pre Rouzinog rođenja, samo što uključujemo i nju. Ponekad moram da radim, a ona da se zabavlja sama. Ili odemo na plažu, a ja sedim i čitam po tri sata i ne igram se sa njom – ponekad su tu prijatelji a ponekad nisu. Idemo u šetnje, radimo u bašti ili posećujemo prijatelje. Zajednički obavljamo kućne poslove – pranje veša, čišćenje, kupovinu namirnica. Prosto živimo, bez odlaska u igraonice i slično.”
Inuitska smirenost
Lekcije iz roditeljstva nastavljaju se na hladnom severu, na kanadskoj teritoriji Nanavut, gde Douklef posmatra inuitske roditelje koji se ni najmanje ne uzbuđuju kada se njihova deca loše ponašaju. Njihovo mišljenje je da su deca “nerazumna stvorenja koja još nisu naučila kako treba da se ponašaju,” pa dečije ispade ne primaju k srcu. “Inuitski roditelji nikada sa decom ne komuniciraju na način koji dete diktira. Prosto se ne spuštaju na nivo deteta.” Nikada ne viču, jer smatraju da će tako i deca naučiti da viču. Umesto toga, bez reakcije posmatraju decu, ili prosto odšetaju. Zbog ovakvog pristupa inuitska deca nikada nemaju tantrume: “Bilo mi je neprijatno što je moja ćerka jedino dete tamo koja se tako ponaša. Imala sam nju jednu i bila je potpuno van kontrole, a oko sebe sam gledala majke koje sa lakoćom i smirenošću podižu po petoro dece.”
Zbog ovakvog pristupa inuitska deca nikada nemaju tantrume: “Bilo mi je neprijatno što je moja ćerka jedino dete tamo koja se tako ponaša.”
Douklef opisuje i prvi susret svoje ćerke sa inuitskom “ravnodušnošću” prema dečijim ispadima: “Jedne večeri u inuitskom domaćinstvu koje nam je pružilo gostoprimstvo, Rouzi je dobila napad besa jer je želela mleko, kog nije bilo. Kada je shvatila da njeno ponašanje ne izaziva ama baš nikakav utisak ni na jednu odraslu osobu u prostoriji, bukvalno je ničice pala na zemlju uz vapaj “Neeeeeeeeee” shvativši da je ostala bez svoje moći. Inuiti prosto ne padaju na to.”
Autonomija nasuprot stalnom mešanju
Douklef u svojoj knjizi dovodi u pitanje i omiljene savremene metode za podizanje samopouzdanja kod dece: “Jedna od najbudalastijih stvari koju danas radimo je što toliko hvalimo decu. Gde god sam išla, skoro da nikad nisam čula da roditelj pohvali dete. A opet, ova deca su neverovatno samostalna, samouverena i puna poštovanja. Sve ono što mi želimo da postignemo pohvalama, ova deca već imaju bez njih.” Douklef je rešila da prekine sa stalnim hvaljenjem svoje ćerke i uobičajene fraze “Odlično si to uradila” i “Bravo” zamenila je povremenim smeškom i klimanjem glave. Rouzino ponašanje se zaista popravilo.
“Gde god sam išla, skoro da nikad nisam čula da roditelj pohvali dete. A opet, ova deca su neverovatno samostalna, samouverena i puna poštovanja.”
Autonomija koju ova deca poseduju zapravo je stečena velikim poverenjem roditelja u dečije sposobnosti, poverenjem koje smo mi danas izgubili. Douklef navodi podatak da su naučnici, koji su posmatrali koliko puta roditelj iz plemena lovaca sakupljača u centralnoj Africi interenveniše u dečijim aktivnostima naredbom ili savetom, utvrdili da to čini tri puta u sat vremena. “Isti eksperiment sprovela sam na sebi i drugim roditeljima na igralištu u San Francisku. Roditelji bi intervenisali oko 100 puta u toku jednog sata!”
Autonomija nije isto što i nezavisnost, naglašava ona. U ovim zajednicama deca uvek imaju odgovornost prema grupi – brinu o drugoj deci, idu u potragu za hranom i slično. Ali njihovi roditelji ih puštaju da to rade bez mnogo uplitanja, osim kad je baš neophodno.
Decu podiže selo
Ono što je Douklef naučila prilikom posete plemenu Hadza u Tanzaniji, jeste da roditelji imaju veliku pomoć u zajednici. Kako kaže, bilo je teško odrediti koje dete pripada kojim roditeljima, zato što se o deci staraju svi. Zajedničko podizanje dece je tipično za lovce sakupljače. Antropolozi smatraju da je za decu prirodno da ih podiže grupa ljudi, a ne samo dvoje roditelja. “Mi mislimo da je tzv. nuklearna porodica (roditelji + deca) normalna, ali poslednjih 200.000 godina ljudske istorije pokazuju suprotno. Zbog toga su savremeni roditelji iscrpljeni, za razliku od onih u plemenskim zajednicama, koji uvek mogu da povere svoju decu ostalima dok obavljaju svoje poslove. Štaviše, prilično značajan udeo staranja o maloj deci u ovim kulturama pada na dve, tri, četiri, pet godina stariju decu. Mislim da mi potcenjujemo šta deca mogu – sretala sam dvanaestogodišnjake koji prave obroke i brinu o mlađoj deci, jer su od malih nogu uključena u ove aktivnosti.”
Neverovatna promena
Da li je usvajanje novih pristupa pomoglo Douklef? Kako opisuje u svojoj knjizi, usvajanje metoda Inuita (smirenost nivoa “ležanje licem prema dole na stolu za masažu”) učinilo je da njena ćerka potpuno prestane sa tantrumima. Takođe, porodični život se po njenom svedočenju poboljšao kada je odbacila većinu igračaka svoje ćerke: “Deca žive već 200.000 godina bez tih stvari,” kaže ona.
“Usvajanje metoda Inuita (smirenost nivoa “ležanje licem prema dole na stolu za masažu”) učinilo je da njena ćerka potpuno prestane sa tantrumima.”
Sve u svemu, promena koja se njenoj ćerki desila nakon ovog istraživačkog putovanja je po njenim rečima neverovatna, i Majkalin kaže da sada prosto uživa u roditeljstvu, zahvaljujući izmeni perspektive koju je doživela: “Mislim da je naš prethodni odnos bio isuviše zasnovan na tenziji i konfliktu, jer sam ja pokušavala da je kontrolišem, a ona je zauzvrat pokušavala da kontroliše mene. Ovaj novi pristup je pre svega fokusiran na što manje sukoba i tenzije, i potenciranju saradnje,” zaključuje ona.
Douklef je svesna da nije moguće preslikati roditeljske metode iz tradicionalnih zajednica u naše brze i stresne živote u savremenim gradovima. Ali smatra da mnogo toga ipak možemo naučiti i usvojiti. “Rouzi nikada neće biti toliko samostalna kao dete u plemenu Hadza. Ali male promene ipak mogu doneti ozbiljne rezultate.”
Poruka koju ima za roditelje je da moraju da se zamisle nad savremenim vaspitnim metodama i zapitaju se koliko one negativno utiču na uživanje u roditeljstvu: „Izgubili smo neke temeljne principe podizanja dece, i hitno nam je potrebno da ih povratimo. Roditeljstvo nikad nije bilo tako težak posao kao danas.“
Piše: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com
Komentari 0