Foto: Pixabay
Dešavanja na temu seksualnog nasilja nad decom, osvestilo nas je da još jednom preispitamo koliko smo, kroz odnos sa decom, postavili dobre temelje da ih zaštitimo od potencijalnog nasilnika, koji se često krije iza lika najbližih autoriteta.
Klinička psihološkinja i psihoterapeutkinja Gordana Buljan Flander, koja je na čelu Poliklinike za zaštitu dece i mladih Grada Zagreba, smatra da je važno da deca od ranog uzrasta mogu otvoreno razgovarati sa roditeljima o raznim temama i problemima. Da biste bili sigurni da će se dete poveriti ako ima veliki problem važno je da nema tabu tema i da, čak i kada dete pogreši, zna da će ga roditelji i dalje voleti.
“Važno je dete često pitati kako je, saslušati ga, ponuditi sigurnost i utehu. Posebno ako primetimo promene u ponašanju i raspoloženju deteta, treba reći što smo primetili i otvoreno pitati dete što se događa i kako mu možemo pomoći. Možemo mu ponuditi da razgovara sa nekim drugim ako mu je teško sa roditeljima (na primer učiteljima, stručnim saradnicima u vrtiću i školi, da anonimno nazove liniju pomoći za decu)”, kazala je Buljan Flander za portal Roditelji.me.
Slične savete za roditelje ima i psihološkinja Marija Babić koja ističe da se u ovim slučajevima posebno ceni empatija. Bitno je da dete zna da ste vi njegova osoba od poverenja i da nije samo.
“Jednom kada oseti sigurnost i zaštitu na pravi način uslediće i postepena podela emocija i misli koje su propratne kod ove vrste zlostavljanja dece. Nekada je situacija bila drugacija pa su deca ulaskom u pubertet počinjala tek prvi put da se interesuju za ove stvari. Nažalost, u današnje vreme situacija se promenila i potrebno je detetu ukazivati na ove mogućnosti i objašnjavati slikovito i jasno od prvog uzrasta na kome to može da shvati. Ipak, jako je bitno naglasiti da je izlaganje potrebno prilagoditi nivou razvoja mišljenja deteta”, objašnjava Babić. “Dakle, ne možemo koristiti iste reči i izraze kod deteta koje ima 4 i onoga koji ima 10 godina”.
Put do poverenja i poveravanja
Kad vam se dete poveri, ono vas je, ističe Bulajn Flander, odabralo sa razlogom.
“To znači da vam veruje, da se sa vama oseća sigurno i dobro, oseća da vam je bezuslovno stalo i da ste dovoljno jaki da podnesete težinu ovakvih priča. Dajte vremena, detetu i sebi, budite strpljivi i dozvolite detetu i da ne ispriča sve detalje ako ne želi. Razotkrivanje je proces, a ne događaj. Važno je da dete od vas čuje tri poruke: verujete mu, ničim što je učinilo ili nije učinilo nije krivo za zlostavljanje (ili bilo što drugo, npr. što se nije ranije poverilo – da je moglo, bi) i od sada nadalje ćete ga zaštititi”, ističe Buljan Flander.
Ona upozorava i na čest slučaj da neki odrasli obećaju deci da će ono što im ispričaju ostati tajna, pa onda ipak prave zlostavljanje, što šteti odnosu poverenja.
“Čak i ako vas dete traži da čuvate tajnu, ako se ljuti i boji, preti da neće više ništa govoriti ako ne ostane tajna, važno je da mu jasno i nedvosmisleno kažete da ćete ga zaštititi i prijaviti zlostavljanje, koliko god vam tada bilo teško. Koliko god dete možda želelo zadržati tajnu, njegova je potreba da ga zaštite od zlostavljanja”, naglašava Buljan Flander.
Postaviti granice još od vrtića
Poručuje roditeljima da o granicama sa decom treba razgovarati još od vrtićke dobi. Pri tom misli da se i manjem detetu može objasniti koja ja razlika dobrih i loših tajni, dobrih i loših dodira, da ga niko, osim mame/tate/vaspitačice kada mu pomaže prilikom odlaska u toalet ili lekara, ne sme dirati po intimnim delovima tela (a to su delovi tela koji se pokrivaju kupaćim kostimom).
“Ako je dete nesigurno je li neki dodir dobar ili loš, treba da zna da može pitati mamu i tatu, da uvek ima pravo reći NE ako mu nečiji dodir ne prija i od njega se oseća neugodno ili čudno, bez obzira da li je to osoba koju bi dete trebalo slušati, poput trenera ili učitelja. Sa starijom decom može se razgovarati otvorenije, uz više detalja. Postoje i zgodni filmići na tu temu, poput Reci nekom kome veruješ, koji je Poliklinika prevela i prilagodila od Veća Evrope u sklopu kampanje 1 u 5. Zaista, istraživanja pokazuju da je jedno od petoro dece seksualno zlostavljano, a jako malo slučajeva se otkrije. Zato je važno da svaka porodica o ovim temama razgovara s decom”, rekla je Buljan Flander.
Kada je ova tema medijski aktuelna, kao što je slučaj sada, s adolescentima se, navodi ona, može podsticati i kritičko mišljenje i otvoren dijalog.
“Može se jasno dati do znanja da se u toj porodici nikad ne krivi žrtva. Sve to nije jedan razgovor, nego kultura razgovora i doslednih poruka detetu od rane dobi do kraja odrastanja”, ističe ona.
I psiholog Marija Babić smatra da roditelji moraju da nauče decu da naprave razliku među različitim vrstama autoriteta.
“Nastavnici i treneri jesu prvi značajni autoritet mimo porodične sredine, pa mnoga deca od njih strahuju više nego i od samih roditelja nekad. Ipak, na nama je da ih naučimo i da je svako od njih tu za nešto drugo. Treba podučavati decu asertivnoj komunikaciji i ponašanju, da bi znali da prepoznaju ako im nešto ne prija i najvažnije, da ih osećanje stida i anksioznosti nikada ne spreči da kažu NE”, naglašava Babić.
Kako prepoznati da je dete žrtva
Buljan Flander objašnjava da dete koje je žrtva seksualnog nasilja može imati rane ili crvenilo u području genitalija, ali to nije nužno jer seksualno zlostavljanje ne uključuje samo penetraciju. Može uključivati dodirivanje, ljubljenje deteta po intimnim delovima tela, traženje deteta da dodiruje i/ili masturbira odraslu osobu, izlaganje deteta neprimerenim seksualnim sadržajima, snimanje dečje pornografije i slično. Zato se i više znakova može videti u ponašanju deteta.
“Dete može postati jako povučeno, izbjegavati bilo kakve telesne dodire, prekrivati telo širokom i slojevitom odećom ili se s druge strane ponašati preterano seksualizirano, pokazivati i tražiti ljubav i pažnju kroz seksualne dodire prema raznim osobama u svom okruženju.
Kako su počinitelji najčešće detetu bliske osobe, možemo se zabrinuti i ako dete naglo počne odbijati da se druži ili ostaje nasamo sa nekom bliskom osobom, ako je nakon kontakta s tom osobom dete promenjenog ponašanja i raspoloženja, ako se čini da dete dobija neprimereno puno poklona, slatkiša ili novca od određene osobe kad ostaju nasamo”, kazala je Buljan Flander.
Znakovi se mogu videti i u odnosu sa drugom decom, kada se i prema njima, zbog prerane pobuđenosti, mogu ponašati seksualizirano. Primer za to je da uvode seksualne elemente u igru, što nije primereno njihovoj razvojnoj dobi.
“Znakovi ne moraju biti očigledno povezani sa seksualnim zlostavljanjem – moguće je da dete ima psihosomatske smetnje ( boli ga glava, stomak bez organskom uzroka), teškoće sa spavanjem, noćne more, velike promene u apetitu, anksiozno-depresivne simptome… Iako nijedan od tih znakova ne mora sa sigurnošću da znači da je dete seksualno zlostavljano, mogu biti podsticaj da se sa detetom razgovara i da se u slučaju sumnje potraži stručno mišljenje i pomoć”, zakljkučuje Buljan Flander.
Da nema pravila koja mogu ukazati da je dete žrtva slaže se i psiholog Marija Babić.
“Svako dete je različito, ali postoji par stvari koje mogu biti signal i poziv u pomoć. To su izbegavanje neke osobe iz naizgled nepoznatog razloga, nagla povlačenja iz pojedinih socijalnih situacija, češće promene raspoloženja, razdražljivost i slično. Nekada deca žrtve i zapitkuju stvari koje nas vrlo često začude, a vezane su za sam seksualni čin i polne organe. Ovo možda najčešće zaokupljuje pažnju okoline”, objašnjava Babić.
Roditelji bi, poručuje ona, trebalo ipak da obrate pažnju na svako neuobičajeno ponašanje svog deteta.
“Koje je to ponašanje, to svaki roditelj najbolje zna. Neka ponašanja se čak mogu i intenzivirati, ali samopouzdanje deteta značajno opada već u prvim danima kada se zlostavljanje odigrava”, upozorava Babić.
Komentari 0