Foto: Flickr
Iako će uskoro krenuti u četvrti razred, Ana i drugari iz klupa koje leče lenjost i samoću, zbog epidemije korona virusa do sada nisu bili na rekreativnoj nastavi.
Ta nepravda uskoro će biti ispravljena odlaskom na Divčibare.
„Uzbuđena sam, idu skoro svi iz razreda, možda dvoje samo neće moći“, kaže Ana.
„Učiteljica nam je rekla da ćemo šetati šumama, obilaziti prirodu, imati maskenbal.“
Iako svi sa ekskurzija uglavnom donesu lepa i duboko urezana sećanja, kojima se kasnije često vraćaju – kao u filmu Lajanje na zvezde – na njih često nije nimalo lako otići.
„Sedam dana na Divčibarama je oko 25.000 dinara, tako da jeste poprilično skupo. A ko ima dvoje dece, to je već 50.000″, kaže za BBC na srpskom Sanja Rajn, Anina majka.
„Plaćamo na rate, pa nekako i ide, ali isto tako plaćamo i knjige i još mnogo toga“, dodaje.
Aleksandar Markov, profesor istorije i predsednik Foruma beogradskih gimnazija, kaže da mnogi često porede cene privatnih putovanja i ekskurzija, što vidi kao grešku.
„Uvek je bilo potrebno izdvojiti više novca za ekskurziju, jer je mnogo toga uključeno u proces organizacije i kada svako tu uzme svoj deo… Eto zašto su one skupe“, navodi Markov.
To u praksi znači da deo novca ide hotelima, deo za prevoz, a deo turističkim agencijama.
Aleksandar Seničić, direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija Srbije, ipak kaže da one tu „minorno zarade – uglavnom između šest i osam odsto od cene“.
On kao jedan od glavnih razloga visoke cene ekskurzija i rekreativnih nastava vidi u „dodatnim troškovima“, poput dnevnica nastavnicima, učiteljima i lekarima za boravak sa decom, kao i „visokih poreza i doprinosa koje plaćaju državi“ za svakog od njih.
„To za minimum 20 ili 30 odsto uvećava ukupnu cenu putovanja“, ističe Seničić.
Iz Ministarstva prosvete do trenutka objavljivanja teksta nisu odgovorili na pitanja BBC-ja na srpskom o cenama i načinima regulisanja rekreativnih nastava i ekskurzija.
Svet se za to vreme menja, pa i način na koji učenici putuju.
„Ekskurzija je svakako sve manje, tako da sad imamo projekte, poput Erazmusa“, kaže za BBC Aleksandra Ilić, direktorka Ekonomsko-ugostiteljske škole „Vuk Karadžić“ u Velikoj Plani.
„Upravo smo se vratili iz Španije, bili smo tamo 15 dana. To je budućnost.“
Kako se ide na rekreativnu i ekskurziju
Anine pripreme za Divčibare uveliko su u toku.
„Ovde je spisak stvari koje možeš da nosiš, da ne bi nešto zaboravila“, kaže joj tetka Gordana, vadeći veliku plavu svesku iz fioke.
„Ovo sam koristila kada su oni nekada išli na rekreativne“, dodaje, pokazujući na Aninu stariju braću.
Urednim rukopisom, u delu higijena, piše – šampon, sapun, pasta za zube, četkica, labelo, krema za lice, kašičica, vlažne maramice, toalet papir, kesa za prljavi veš.
A potom sledi sektor odeća.
„Duks, rolka, pidžama, donji deo trenerke, pantalone, gaće, čarape, patike, papuče, čizme, jakna, prsluk, peškir“, čita joj redom, dok Ana sedi pored.
Isti spisak mogao bi da bude koristan i srednjoškolcima Ekonomsko-ugostiteljske škole iz Velike Plane – iako bi verovatno prvo prevrnuli očima.
Doduše, oni na ekskurziju idu tek u septembru.
„Krajem proleća imaju matursko, pa upisuju fakultete, a to su sve veliki troškovi, pa je bolje da sve bude početkom školske godine“, kaže za BBC Aleksandra Ilić, direktorka te škole.
Ilić odmah ističe da je „ogromna procedura da se sprovede ekskurzija“.
Prvo se učenici i roditelji anketiraju da li žele ekskurziju, a da bi do nje došlo potrebno je da se prijavi 60 odsto đaka iz svakog odeljenja, kaže.
„Posle objavljujemo oglas i prijavljuju se agencije koje treba da daju najbolju i najjeftiniju ponudu, koju potom bira posebna školska komisija“, navodi Ilić.
Ona može da ima najmanje tri člana, od kojih je najmanje jedan predstavnika Saveta roditelja i najmanje jedan nastavnik koji će realizovati ekskurziju.
„Izbor agencije sprovodi se u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke“, navodi se u pravilnicima Ministarstva prosvete za ekskurzije srednjih i osnovnih škola.
A koje su glavne destinacije?
Srednjoškolci prve dve godine putuju po Srbiji, a druge dve mogu u inostranstvo.
„Najpopularniji su Zlatibor, istočna Srbija, imali smo i predivne ekskurzije u Vršac, Suboticu, na Obedsku baru, Palićko jezero“, navodi Ilić.
„Kasnije su to uglavnom Italija, Budimpešta, Solun, Beč, a i Trebinje je veoma zanimljiva destinacija.“
Njena škola organizuje i stručne ekskurzije.
„Recimo u Italiji – odemo u Veneciju, pa se u okviru toga dogovorimo sa hotelom, obilazimo restoran, hotel, administraciju i tako dalje“, kaže Ilić.
Osnovci za to vreme na rekreativne nastave i ekskurzije mogu samo u Srbiji i Republici Srpskoj, piše u Pravilniku o organizaciji i ostvarivanju nastave u prirodi i ekskurzije u osnovnoj školi.
Tamo se navode i razlozi zašto se ide na ekskurziju – zbog poboljšanja zdravlja i razvijanja fizičkih i motoričkih sposobnosti, zadovoljavanja osnovnih dečijih potreba za kretanjem i igrom, kao i podsticanja samostalnosti.
Tu su, na primer, i upoznavanje sa načinom života i rada ljudi pojedinih krajeva, osposobljavanje učenika za bezbedan i pravilan boravak u prirodi, razumevanje i uvažavanje različitosti, kao i podsticanje grupnog rada, dogovaranja i saradnje sa vršnjacima i odraslima.
Zašto sve to košta koliko košta
Anin put na Divčibare trebalo je da se dogodi još pre dve godine – u prvom razredu.
„Tada smo se prijavljivali, uplatili i deo novca, ali je onda sve stalo zbog korone“, priča Sanja Rajn, njena majka.
Situacija se u međuvremenu poboljšala, tako da su tokom 2021. priče o rekreativnim nastavama oživele – prvo samo u „zelenu zonu“, izjavio je u decembru 2021. Branko Ružić, ministar prosvete.
„Trebalo je da idu u oktobru 2021, kad su pošli u školu, ali su brojke ponovo skočile, pa su odložili do maja“, navodi Rajn.
„Učiteljica je u međuvremenu na roditeljskom rekla ko još duguje koliko novca.“
Seničić kaže da su hoteli tokom epidemije korona virusa „malo zloupotrebili uredbu Vlade Srbije“, zbog čega je „nažalost deo para ostao zarobljen“.
„Zadržali su sav novac, iako na to nisu imali prava“, navodi.
„Ipak, treba razumeti i problem u kom su se agencije i hoteli našli – stao je posao i nisu imali odakle da vrate taj novac.“
Iako je to „pomalo urušilo poverenje putnika“, Seničić smatra da je to „bila jedina šansa da oni prežive“.
Đaci su potom krenuli na putovanja, pa su cene opet postale glavna tema, a tu postoji nekoliko ključnih tačaka.
Komentari 0