Foto: Canva
Pre izvesnog vremena, napravila sam anketu na instagramu u vezi učenja i motivacije – šta roditelje najviše uznemirava na ovu temu, kao i šta misle koji su razlozi što njihova deca ne uče. Preko 80% roditelja iz ove ankete smatra da je njihovo dete lenjo, nemotivisano, nezainteresovano, da nema koncentraciju, da mu je učenje dosadno. I ja iskreno verujem da to stvarno tako i izgleda. Za sve navedeno postoje razlozi i rešenja. Ipak, da bih vam predstavila rešenja, potrebno je da prvo saznate koji su sve uzroci, jer ova tema je vrlo kompleksna.
Prva i najvažnija stvar kada je ova tema u pitanju je, verovali ili ne – promena načina na koji roditelj pristupa detetu i detetovom učenju. Sve što želimo da se promeni kod deteta, prvo mora (i treba) da se promeni kod nas.
Krenimo redom.
U mojoj praksi se pokazalo da kada roditelji razumeju razloge za neka detetova ponašanja, to im u velikoj meri pomaže da lakše sprovedu promene koje će ih dovesti do cilja. I zato sam se prvo pozabavila time.
1. KAKO SE RAZVIJA PROCES UČENJA U RANOM UZRASTU
Da bi se proces učenja razvijao na način koji je prirodan za dete, uz motivaciju su potrebni još neki faktori, a to su radoznalost (želja), upornost, strpljenje, koncentracija. Mnoge od njih dete spontano razvija i jača tokom odrastanja, ali u tome često bude sputano od strane roditelja. Kada pod tim uticajem oni vremenom „izblede i utišaju se“, nećete moći da ih „prizovete pritiskom na dugme” po potrebi – kada, na primer, želite da dete izvrši zahtev koji ste mu zadali (sklanjanje igračaka, spremanje sobe), ili da napiše domaći i uči.
Zašto je to tako?
Odgovor leži u tome da li smo kod deteta podržali ove faktore za učenje ili smo ih sputavali.
Plodno tle za učenje i motivaciju se postavlja u najranijem uzrastu. Dete je prirodno radoznalo, a čim počne da se kreće, da puzi, ono je jako uporno i nezaustavljivo u svojim istraživačkim pohodima. Međutim, ono što dete nema u iskustvu jeste da neki od tih pohoda mogu da budu opasni. Roditelji iz straha da se dete ne povredi, počinju da ga sputavaju i da mu brane da istražuje – i kad postoji realna opasnost, ali često i kada je nema jer žele da imaju dete i njegovo kretanje i ponašanje pod kontrolom.
Najveća zabluda je da zabranama i sputavanjem roditelji uče dete da je okruženje potencijalno opasno i da treba da se čuva. Naprotiv, ono „uči“ da treba da suzbija svoju radoznalost, a posebno ako se roditelji ljute na njega, viču, možda kažnjavaju i sl. Šta u stvari roditelji treba da urade u ovom ranom uzrastu da se ovaj prirodni poriv za učenjem ne naruši? Prvo je da učine prostor bezbednim i tako umire svoje strahove da će se dete povrediti. Biti roditelj znači biti odgovoran za dete i spreman da svoj život, ali i prostor prilagodi detetu i njegovim trenutnim potrebama. To što ste pomerili stolove sa oštrim ivicama ili sklonili tepihe da dete lakše puzi, neće trajati zauvek. Ali, ono što se u tom ranom uzrastu postavi kao temelj je ono sa čim će dete, a velikim delom i vi, živeti.
Drugi važan faktor je koncentracija, koja se, u ranom uzrastu razvija i jača kada se dete, dok je još beba, igra i kada svu svoju pažnju (fokus) usmeri na predmet igre – bilo da su to njegovi prstići, zvečkica ili kocka, koje pažljivo i dugo razgleda i zatim stavlja u usta. Ali, evo ga novi „problem“ za roditelje koji sve što dete prinese ustima sklanjaju, pomeraju mu ruke od lica, a nekada ih i drže svojim rukama ne bi li bebu odvratili od ove namere. Međutim, ovim upornim sklanjanjem ručica ometaju pažnju deteta i tako narušavaju razvijanje fokusa – koncentracije, tj. sputavaju dete da usmerava pažnju na ono što ga zanima i da se time posvećeno bavi. Samo 6-7 godina kasnije ovi roditelji će imati velika očekivanja od deteta – da bude fokusirano na svoje zadatke, školu, učenje, ali do tada će ovaj prirodni i spontani proces već biti narušen i oslabljen. Ovo je samo jedan od primera gde se jasno vidi razlika između trenutnih i dugoročnih ciljeva. Naravno da nećete detetu davati igračke kojima može da se povredi ili koje su se zaprljale, ali ne treba tome pridavati veći značaj od procesa učenja koji se prirodno i instinktivno pokreće kod deteta. Neka okruženje bude takvo da dete može nesmetano da se igra.
Treća stvar je strpljenje koje se jača kroz detetove pokušaje i rezultate tokom raznih igara u kojima nešto ređa, slaže jedno na drugo, to se ruši, a ono zatim ponovo pokušava da napravi to što želi. Dete kroz ta ponavljanja jača strpljenje i istrajnost da svojim trudom dođe do cilja – da napravi kule od kocaka. Međutim, roditelji se često umešaju i u ovaj segment igre tako što pokazuju detetu šta da radi, kako treba da slaže kocke da ne bi „pogrešilo“, „popravljaju“ kulu da se ne bi srušila, ili je naprave sami. I u ovom procesu se dete stalno prekida i ne može da jača strpljenje oko nečega što više ne pravi ono samo, već to prave roditelji. Takođe, u ovom procesu je važno pohvaliti detetov trud koji ulaže da to nešto napravi/uradi i tako ga ohrabriti da bude istrajno za sve sledeće pokušaje.
Dakle, kada kažem “pohvaliti trud” to ne znači da pohvalite dete frazom – Baš si dobar. Lepo si to napravio. Bravo… – već da opišete radnju koju je izvelo i njegovo konkretno zalaganje koje je dovelo do cilja.
Komentari 0