Studije pokazuju da najveći doprinos uspehu može dati nešto tako jednostavno kao što je posedovanje dobre samokontrole.
Mnogima je poznat legendarni „marshmallow“ eksperiment (eksperiment s poslasticom od belog sleza).
U kasnim 1960-im i ranim 1970-im Walter Mischel sa Stanford Univerziteta izvodio je upravo ovakav eksperiment sa više od 500 dece iz vrtića. Postavio bi poslasticu pred četvorogodišnjake i rekao im da mogu da je pojedu odmah ili da sačekaju 15 minuta pa će dobiti još jednu. Manje od jedne trećine je bilo sposobno da sačeka dve poslastice. U uzrastu od 4 godine oni nisu razvili sposobnost da odlože zadovoljenje ovakvih izazovnih zahteva. Eksperiment sa slatkišem dao je fascinantne uvide u unutrašnje funkcionisanje motivacije i zadovoljstva i tome kako ovo dvoje doprinose budućem uspehu u školi i životu.
Tajna samokontrole -“marshmallow“ eksperiment 40 godina kasnije
Naučnici su nastavili istraživanje sa podgrupom od 60 učesnika koji se nalaze sada u svojim 40-im godinama čiji je nivo samokontrole ostao stabilan od detinjstva pa do odraslog doba. Studija je pokazala da deca koja su prilikom eksperimenta bila u stanju da se odupru slatkišu, bila više u stanju da se odupru psihoaktivnim supstancama, da održe telesnu težinu, ali što je veoma važno – u poređenju sa decom koja su pojela slatkiš ne čekajući ni minut, oni su uspešnije odlagali zadovoljstvo i imala bolji uspeh u školi.
Da li je moguće razviti tehnike koje pomažu da se poboljša samokontrola?
Obzirom da je dokazana veza između samokontrole i životnog uspeha postavlja se pitanje: da li je moguće razviti tehnike koje pomažu da se poboljša samokontrola, te možemo li ojačati sposobnost racionalne strane da pobedi impulsivnu? S tim ciljem provedena su nova istraživanja. Da bi mogli da izvlače bilo kakve zaključke, istraživači su, pre svega, morali da provere: da li deca, koja nisu mogla sačekati da dobiju nagradu, pokazuju nemogućnost samokontrole i u odraslom dobu i da li je njihova samodisciplina neuspela samo u određenim, emocionalno nabijenim slučajevima, te da li postoji razlika u moždanoj aktivnosti između onih koji su pokazivali veći i onih koji su pokazivali manji stepen samokontrole.
Samokontrola je rezultat procesa u dva dela mozga
Skenirali su mozak ispitanika dok su vršeni eksperimenti. Kako se ispostavilo samokontrola je rezultat procesa u dva dela mozga. Naše racionalne misli, kao što su:“ Ako sačekam dobiću drugi slatkiš“- zauzimaju mesto u predfrontalnom korteksu, povezanim sa kontrolom ponašanja i taj deo je bio više aktivan tokom eksprimenta kod osoba koje su pokazivale dobru samokontrolu (naročito kod zadataka koji su bili emocionalno nabijeni). Više hitne odluke kao što su: „Poslastica izgleda meka, slatka i ukusna i ja je zaista želim… Odmah sada!“ – su locirane u dubljem, više primitivnom delu mozga, povezanim sa zadovoljstvom i željom i tu je zabeležena veća aktivnost kod pojedinaca koji su imali problema sa samokontrolom. Istraživanja su pokazala da racionalne misli često bivaju izbačene iz koloseka od strane primitivnih sistema u mozgu što nije iznenađenje imajući u vidu značaj ovih sistema za preživljvanje tokom eona.
Može se reći da oni sa visokom samokontrolom imaju bolje mentalne kočnice, a oni sa niskom imaju bolje motore. Niska samokontrola nije sklona da aktivira prefrontalni korteks koji aktivira kognitivne sisteme koji kontrolišu funkcije kao što su: planiranje, rešavanje problema, radne memorije i rasuđivanje.
Pogledajte kroz kakve muke prolaze ova slatka dečica! Nama je to možda smešno….
Izlaganje „vrućim“ emotivnim signalima
Ali utvrđeno je da se razlike u funkcionisanju mozga pojavljuju samo onda kada su osobe tokom eksperimenta bile izložene„vrućim“ emotivnim signalima, ali ne i onda kada eksperimenti takve signale nisu uopšte sadržali. To pokazuje da se niska samokontrola ne može smatrati generalnom karakteristikom nekog pojedinca, nego se pojavljuje samo prilikom izlaganja određenim emocionalnim iskušenjima.
Komentari 0