Kada dođe vreme za to, pokupite dete iz vrtića i ponadate se da ćete sada napokon i dobiti odgovore na pitanja koja su vam se motala po glavi . Ipak , umesto odgovora , opisa situacija ili bilo kakve korisne informacije koja bi zadovoljila vašu radoznalost, mališan vam daje odgovor “ ne znam “ ili još zanimljivije “ ne sećam se “ . Naravno, koju god od tih verzija da ste dobili , ipak ste svesni da nisu istinite već da su izgovorene kako bi se “ razgovor “ na tu temu završio .
Ovaj scenario poznat je brojnim roditeljima , a većini njih to smeta i nisu sigurni kako to promeniti . Zašto do toga dolazi i kako povećati šansu da dete ipak sa vama podeli njemu bitne događaje, bilo da su se dogodili u vrtiću ili u nekim drugim situacijama kada niste bili prisutni .
Zašto se to dešava?
Deca se lakše izražavaju kroz akciju nego kroz reči . Ne zaboravimo da tek usvajaju vokabular i usavršavaju govorne veštine tako da oni u sastavljanje rečenica i traženje pravih reči trebaju uložiti puno više truda nego mi odrasli . U situaciji kada završe sa vrtićom deca su srećna što vas vide, većina se želi opustiti i biti u sadašnjem trenutku , a ne ulagati trud u odgovaranje na vaša pitanja. Postavljanjem puno pitanja dete se izbacuje iz svog prirodnog toka i vraća ga se u njegov um koji se prvo mora prisetiti nečega , a onda i konstruisati odgovor. Takođe, pitanja mogu neretko zvučati kao iskazivanje nerazumevanja , zato je važno voditi računa o tome kako ih postavljamo .
Šta učiniti ?
Uočite emociju ili stanje deteta i krenite od refleksije odnosno imenovanja toga . Npr. ako vidite da je dete srećno možete mu reći “ Baš si dobre volje danas . “ Ili ako je namršteno “ Izgleda mi kao da te neko naljutio . “ . Kada dete čuje takvu rečenicu puno je veća šansa da će nešto podeliti sa vama. Naime , sadržaj ovih rečenica šalje mu nekoliko važnih poruka : primetili ste , razumete ga i važno vam je . Takođe, obzirom da niste postavili direktno pitanje dete će osećati manji pritisak da vam baš mora sada odgovoriti. Ako želi, pojasnit će vam i ispričati što se dogodilo jer ste ga svojim komentarom prihvatanja njegova stanja na to podstakli. Ako ipak i dalje ne želi, to je potrebno ispoštovati i ne insistirati već pustiti da prođe neko vreme pa se posle vratiti na to . Tada možete reći : “ Danas kad sam te pokupila u vrtiću, delovao si mi malo tužno. Baš se pitam šta se dogodilo . “ Cilj je da dete ne oseti veliki pritisak da mora da vam odgovori jer to može imati samo kontra efekat . Takođe, ako primeti da baš jako želite nešto saznati može početi da uživa u poziciji da ima moć da odredi hoće li ili neće zadovoljiti vašu znatiželju .
Često roditelji naprave grešku pa kada dete nešto i kaže, onda mu postave još puno potpitanja o tome pa se dete u svemu tome izgubi i odustane od daljeg objašnjavanja. Lakše mu je da ide da se igra. Zato je svakako bolje suzdržati se i pustiti dete da priča, a kada nam se čini da je izreklo misao do kraja tada mu možemo ponovo izreflektirati to što vidimo kod njega .
Npr. ako nam samo kaže “ Toma me udario . “ Nećemo puno postići ako nakon toga panično postavimo pitanja: “ Gde te udario ? Zašto ? Jesi rekao vaspitačici ? Šta si ti učinio ? Jel te bolelo ? … “ , Vrlo verovatno će se dete tada povući . No ako samo izgovorimo izjavnom rečenicom i sa empatijom u glasu “ Toma te udario . “ Ili reflektiramo detetovo stanje “ Deluješ mi tužno zbog toga . “ Dete će lakše nastaviti da govori o tome što se dogodilo . Kao i u ostalim trenutcima kada želimo nekakvu saradnju s detetom važno je da probamo da shvatimo detetovo stanje i potrebu pa onda naći način kako iskombinovati vašu i njegovu potrebu uz što više zadovoljstva , a što manje frustracije .
Tea Knežević, magistar psihologije, praktičarka terapije igrom
Komentari 0