Foto: Freepik
I prestižima. Svake vrste. Prvenstveno materijalnim. Ko više ima i može da stekne.
Nekako sam romantično verovala da mi lekari ne podležemo tim standardima. Studije oduzmu jako puno vremena i energije. Ukradu mladost. Kasnije nastupa period dokazivanja kroz specijalizaciju i paralelno teče porodični život s malom decom, ispunjen celodnevnim aktivnostoma. Što kod kuće, što na poslu. Dežurstva. Noćni rad, koji nema cenu….I nadilazi zahteve bilo kojeg drugog zanimanja.
Posao je bio težak i slabo plaćen. I tek kasnije, u privatnoj praksi, dospe se do nekog pristojnijeg standarda i opuštenijeg života. Nikad “ besnog i obesnog“ jer to ipak ne dozvoljavaju ni uslovi, a ni profil profesije. Lekarske.
A da bi se zadržala lepota i čar našeg zanimanja, empatija i etika, bolesno dete je nedopustivo gledati kroz prizmu finansijske dobiti koja nastupa uzvišenim činom pregleda.
Međutim, izgleda da su se stvari u zadnjih par godina promenile brže nego što sam uspela da sagledam.
Umnožio se broj privatnih zdravstvenih institucija. To su postala moćna zdanja luksuzno opremljena i estetski i profesionalno. Pa nekako štrče u odnosu na skromnu svakodnevnicu, skromne nam Države. (Često se pitam, kako li se oseća neki pacijent, koji ne živi baš u blagostanju, kad u njih kroči. A već je na neki način osujećen zbog svoje bolesti. I strepi…hoće li moći da podnese troškove pregleda i lečenja).
Crnogorski lekari su nedavno u javnom zdravstvu, konačno , dobili plate kakve zaslužuju. S njima ne mogu da vode luksuzan, ali zasigurno pristojan život da.
Ali nekako…ko da je u isto vreme narasla potreba da se ima sto više, otputuje sve dalje, pa većina kolega radi po cele dane, da sebi obezbedi više. I sve više.
Bojim se, na štetu malih, običnih stvari: kafe s prijateljima, šetnje u prirodi. Čašice iskrenog razgovora i smeha. A čari profesije se gube u desetinama i stotinama eura.
Koliko li nam je dosta?
dr Nina Mandić, pedijatar
PZU ,,Doktorica Mica”
Komentari 0