Dete, imaš li ti samopoštovanja?!

Foto: Freepik

– Lepo, pozvala te je kod sebe? pita mama.

– Pa… Lena i Milica idu kod nje, pa sam pitala da i ja dođem, i rekla je da mogu.

Mami nije bilo baš pravo što se njena ćerka sama “pozvala” u goste i što će biti u društvu koje je nije “htelo”, ali nije znala šta da kaže a da ne pokvari ćerkino oduševljenje.

Međutim, popodne je prolazilo, Isidora se nije javljala kao što su se dogovorile, a Sarino raspoloženje je polako splašnjavalo. Na kraju je čak sama pozvala Isidoru ali ona se nije javila. I tako još dva puta. A onda je otišla na Instagram i tamo je imala šta da vidi: Isidora je na svoj stori stavila selfi iz svoje sobe sa Lenom i Milicom, kako lakiraju nokte i prave sebi frizure. Toliko je želela da bude sa njima! Otrčala je kod mame da joj kaže kako kreće kod Isidore.

– Šta, čule ste se?

– Ne javlja mi se na telefon, ali sam videla na Instagramu da je kući. Znam ja gde ona živi…

– Saaaroooo! namrgodila se mama. – Pa kako misliš da odeš ako te prvo nije zvala! Zar hoćeš da priča kako joj dosađuješ, kako se namećeš? Šta je s tobom dete, imaš li ti samopoštovanja?! Dokle ćeš više da se povodiš?? Nek tebe malo jure, a ne da ti juriš druge!

Sari baš nije bio dan. Prvo se osetila odbačenom i bezvrednom kada je shvatila da je Isidora izbegava. A onda i postiđenom kada je mama prekorela zbog nedostatka samopoštovanja. Kao da je nekako ona kriva i što je Isidora ne želi u svom društvu, i što joj je to važno, i što ne ume da zauzme stav i pokaže svoj ponos.

A mamu je zabolelo to što njena ćerka nije poželjno društvo nekim devojčicama iz razreda, i što zbog toga pati i ponižava se. Toliko ju je to zabolelo da se prosto ljutila na Saru što to dozvoljava. Kako nije svesna da ta Isidora nije vredna njenog prijateljstva čim je izbegava i ne ceni?

Sarina mama se trudi da Sara shvati koliko vredi i počne da više poštuje sebe. Stalno joj to govori, ali bez rezultata. Sara je i dalje povodljiva i kao da nema svoju ličnost. A uvek je zamišljala da će njeno dete biti snažno i ponosno. Kako se to desilo da njena ćerka nema samopoštovanja?!

Ja sam “dovoljna”

Za početak, da li neko uopšte može da razvije samopoštovanje samo zato što se to traži i očekuje od njega? I šta je uopšte samopoštovanje?

Imati samopoštovanje znači smatrati sebe vrednim tuđe ljubavi i brige, ali takođe i nekim čija ljubav i briga su vredni drugima. To znači da možemo da gradimo realnu predstavu o sebi jer osećamo da smo takvi kakvi smo dovoljno dobri da bismo bili prihvaćeni. Ne moramo da žmurimo na svoje nedostatke ili da preuveličavamo svoje kvalitete u strahu da “nismo dovoljni” takvi kakvi smo. Ne plašimo se odbacivanja i nismo gladni potvrde od strane drugih da bismo znali vredimo. I pohvale i kritike primamo bez osećaja stida – smatramo da imamo pravo da budemo ponosni na svoje vrline, ali i da naše mane ne ugrožavaju našu vrednost kao ljudskog bića.

I zaista, da Sara ima zdravo samopoštovanje, ona na odbacivanje od strane druge devojčice ne bi reagovala pokušajima da se “na silu” dopadne i približi. Za početak, otvoreno bi pokazala svoju želju da postanu drugarice i to iz pozicije jednakosti, koja bi poručivala – meni se ti dopadaš i želim da se družimo, i smatram da bih se i ja tebi mogla dopasti i da bi i ti mogla da želiš sa se družiš sa mnom jer i ja imam šta da pružim!

Kako bi onda Sara sa zdravim samopoštovanjem reagovala na odbijanje? Ukoliko bi je drugarica ljubazno odbila, Sara se ne bi osećala neuspešno, jer mišljenje jedne osobe ne bi moglo da poljulja sliku koju ima o sebi. Takođe, ne bi bila ni ljuta, jer ne bi smatrala da ona mora da se sviđa svima. Možda Isidora voli da ima samo par drugarica, ili možda ima različita interesovanja od Sare. Naći će drugu drugaricu.

A šta ako bi je Isidora odbila na ružan način? Sara sa samopoštovanjem bi sasvim ispravno zaključila da je Isidora nepravedno postupila prema njoj, i bila bi u stanju da izrazi zdravu ljutnju i zatraži izvinjenje. Njene postupke vodilo bi uverenje da zaslužuje da bude prepoznata kao dobra i da ima pravo na “obeštećenje” u vidu izvinjenja kada je neko tretira loše. Dakle, ne samo da ne bi iz petnih žila pokušavala da se ipak približi Isidori koja je ne tretira kako treba, već bi Isidora morala da povrati dobru sliku o sebi u Sarinim očima (kao nekog ko je spreman da prepozna svoju grešku i iskupi se) da bi sada ona mogla da se približi Sari.

Kako steći samopoštovanje?

Eh, ali kako steći taj dragoceni osećaj da vredimo, i zadržati ga i kada se drugi ne ponašaju tako prema nama? Deluje tako jednostavno, a tako nedostižno…

A kako drugačije, nego iskustvom. Počev od onih prvih, najranijih, kada nam roditelji pružaju bezuslovnu ljubav, toplinu i brigu.

Da bismo znali da drugima vredimo baš onakvi kakvi jesmo, sa svojim jedinstvanim sklopom osobina, veština i sposobnosti, potrebno je da osećamo da smo i prihvaćeni baš takvi kakvi jesmo. U ovom slučaju, paradoksalno, da bi Sara razvijala samopoštovanje, potrebno joj je da je mama prihvati baš takvu kakva jeste, kao osobu niskog samopoštovanja, umesto da je osuđuje zbog toga što ga nema. Mamino “Dete, imaš li ti samopoštovanje?” je možda reakcija nemoći zabrinute majke, ali zapravo šalje poruku “Ti takva, sa tim niskim samopoštovanjem, si neprihvatljiva” i izaziva kod Sare osećaj stida, krivice i inferiornosti, dakle ugrožava njeno samopoštovanje.

Da li je to sve? Da li je dovoljno da od najbližih dobijamo ljubav i prihvatanje da bismo imali samopoštovanje?

Nije, jer nešto zavisi i od nas.

Zamislite, na primer, da su Saru roditelji jako prezaštićivali i radili sve umesto nje, i štedeli je svih potencijalno opasnih iskustava. Sara je zato jako nesigurna u mnogim situacijama koje su njenim vršnjacima kao “dobar dan”. Ona ne sme da uđe u prodavnicu da kupi sendvič na odmoru, teško prilazi drugoj deci i sklapa poznanstva, plaši se da napravi kolut na “banani”, ne zna da sama veže pertle, zaboravlja šta treba da se uradi za domaći i koji pribor za likovno da se donese u školu (jer njena mama brine o tome i raspituje se u viber grupi). Iako Sara nije kriva što kod nje ove veštine nisu razvijene već je to odgovornost njenih roditelja, vrtića i škole, ona svejedno oseća da nije dorasla svojim vršnjacima. Intuitivno ona zna da njeno umeće nije na nivou njenih potencijala. Samim tim teško može da prevaziđe osećaj inferiornosti.

Ili zamislite da su se Sarini roditelji jako plašili njenih emocija. Da ne bi plakala i besnela, nisu joj nametali ograničenja i strukturu. Sara je zato slabo razvila sposobnost vladanja sobom. Lako izgubi strpljenje i teško radi ono što joj trenutno nije zabavno. Zbog toga, iako je visoko inteligentna, u školi ne uspeva da ispuni zadatke koje druga deca ispunjavaju sa lakoćom. Takođe, zbog svoje impulsivnosti brzo se vređa i lako plane i deca je često izbegavaju jer im pokvari igru. Ponovljeni neuspesi je čine nesigurnom i nervoznom u društvu. Gledajući kako druga deca rešavaju konflikte i iskazuju svoje potrebe a da ne izgube kontrolu nad sobom, Sara intuitivno oseća da nije na nivou emocionalnih i društvenih veština na kom bi po svom uzrastu trebalo da bude, kao i da ne može da se dokaže u učenju i radu, što joj otežava da oseti samopoštovanje.

Umeti i moći

Dakle, osim ljubavi i prihvatanja, za samopoštovanje je važno i da ispunjavamo svoje razvojne zadatke i ostvarujemo potencijale. Da stalno napredujemo u tome koliko umemo i možemo. Ukoliko ništa ne umemo i ne možemo, neće nas spasiti roditeljsko kovanje u zvezde. Ili ćemo patiti od osećaja niže vrednosti, ili ćemo se od osećaja inferiornosti braniti narcizmom, kreirajući lažnu sliku sopstvene superiornosti.

Šta bi u Sarinom slučaju njeni roditelji mogli da učine kako bi njeno samopoštovanje raslo? Najpre, Sari je potrebno da se oslobodi osećaja neadekvatnosti zbog toga što je, nesigurna i niskog samopoštovanja. Što znači da bi roditelji prvo morali da se oslobode ideje da bi Sara trebalo nekako sama, iz čista mira, da počne poštuje sebe, i prihvate da odgovornost nije samo njena, već da do sada – Sara nije dobila od sredine sve što joj je potrebno da bi mogla da razvije to samopoštovanje.

Sari je dakle potrebno da iznova i iznova, u svakodnevnim situacijama u svojoj porodici dobija osećaj da je prihvaćena takva kakva je, i da nije razočaranje za svoje roditelje i bliske osobe iz okruženja. Umesto potcenjivanja ili precenjivanja (ti ne valjaš/ ti si naj), koja ne podstiču na razvoj, potrebno joj je da od roditelja dobija realističnu povratnu informaciju o sebi, o tome koliko dobro nešto radi, i o tome kako bi to bolje mogla da radi – ali uz toplinu i podršku, tako da oseća da njeni roditelji navijaju za nju uvek, i da ne mora da bude najbolja, najlepša i najpametnija da bi im bila vredna. Da je ona u svakoj varijanti – nagrada i dragocenost za svoje bližnje.

Ali osim toga, potreban joj je i aktivan podsticaj da korak po korak razvija svoje emocionalne i društvene veštine. Zato je važno da Sara ima dobru komunikaciju sa roditeljima, da oni budu spremni da je saslušaju, razumeju, tako da može njima da dolazi sa problemima koje želi da reši, a da oni dobijaju dovoljno informacija kako bi na pravi način mogli da joj pomognu. Osećaj sigurnosti Sari bi omogućio da može otvoreno da priča o svojim osećanjima, i na taj način bolje upozna i razume sebe.

Takođe, Sari je potrebno i da odrasta u domu u kome vladaju jasna struktura i sistem vrednosti tako da ima referentni okvir na osnovu koga može da procenjuje i svoje i tuđe postupke. Ukoliko je Sara odrasla u domu u kome se ne dozvoljava tretiranje drugih sa nepoštovanjem, dakle, gde niti je njoj dozvoljavano da tako tretira druge (da se recimo dere na majku ili ignoriše tatu), niti je drugima dozvoljavano da tako tretiraju nju, ona neće biti zbunjena u situaciji kada je drugarica omalovažava već će znati da smesti to ponašanje u određenu kategoriju i reaguje na osnovu toga.

Takođe, ako su roditelji posvećeni tome da Saru nauče pravilima ponašanja i društvenim konvencijama, ukoliko redovno pričaju o tome, komentarišu i analiziraju svoje i tuđe postupke, opet bez osude i nepotrebnog kritikovanja, Sara će znati i da nije pristojno sam se pozivati kod drugih.

A ako su roditelji umeli da kroz njeno detinjstvo postavljaju granice i omogućili Sari da nauči da vlada svojim nagonima, toleriše neprijatna osećanja i odlaže ispunjenje želja – imaće i dovoljno samokontrole da tako i postupi, i odupre se jakoj želji da se pozove kod Isidore.

Sve ovo se, naravno, ne može desiti preko noći. Ali uz strpljenje i upornost roditelja, i njihovu spremnost da se menjaju, da nauče da se bolje povežu sa svojom ćerkom i pomognu joj da osvaja nove veštine i sposobnosti – Sarina ljubav i poštovanje prema sebi, uz neminovne usputne uspone i padove, s vremenom sve više će jačati.

Autor: Jovana Papan, psihodinamski integrativni kouč u edukaciji