Veruju da su razlike proizvod detetove prirode, urođenog temperamenta, genetike, horoskopskog znaka ili sličnosti sa nekim daljim članom porodice na koga je dete „povuklo”.
Detetove neželjene osobine roditelji mogu da shvate kao rezultat delovanja faktora na koje su nemoćni, tako da ne veruju da mogu da ih promene vaspitanjem. Pretpostavljajući delovanje viših sila u nastanku detetovog neželjenog ponašanja, roditelji postaju nemoćni i pasivni.
Šta ako roditelji greše u proceni, pa je razlika između dece, neželjena osobina, rezultata vaspitanja, odnosno nevaspitanja? Tada postoji opasnost da roditelji propuste da isprave ono što može da bude ispravljeno. Zato je korisno da se ispita istinitost pretpostavke o istovetnom vaspitavanju starijeg i mlađeg deteta.
Svako dete živi u jednom komunikacijskom polju u kome dobija različite poruke od „značajnih drugih” ljudi, na osnovu čega izgrađuje predstave o sebi, drugima i svetu. Tu ne postoji odnos uzroka i posledice, u smislu da roditelji svojim vaspitnim porukama uzrokuju da dete bude ovakvo ili onakvo, već oni vrše uticaj na dete. Ono ne reaguje na poruke kao takve, već na značenje, tačno ili pogrešno, koje im je pripisalo. Roditelji zato više puta ponavljaju važne poruke u težnji da ih dete usvoji. Iako su roditelji veoma važni u detetovom komunikacijskom polju, oni su ipak samo jedan od uticaja. I zato uticaji u polju u kojem odrasta jedno dete ne mogu da se istovetno reprodukuju u polju drugog deteta.
Za izgrađivanje detetove ličnosti važno je i nepostojanje ili postojanje brata ili sestre, kao i odnos koji međusobno uspostavljaju. Za starije dete koje se tokom jednog dela svog razvoja formiralo kao jedinac, tipično je da rođenje mlađeg deteta doživi kao gubitak roditeljske ljubavi zato što je prisiljeno da njihovu pažnju deli sa mlađim detetom. Ova promena u statusu je dovoljan razlog da se dete usmeri na razvoj onih ponašanja i osobina za koje se nada da će da mu povrate status ljubimca: od preterane poslušnosti pa do krajnje neposlušnosti. Međusobni odnos obeležava i mlađe dete koje kasnije otkriva da je u senci naprednijeg i sposobnijeg starijeg deteta, zbog čega može da zaključi da je ono nesposobno i manje vredno.
Iako je moć vaspitanja velika, očekivanje istovetnog rezultata zbog navodno istovetnog vaspitanja treba odbaciti kao pedagoški mit.
Ne znam za druge roditelje koji imaju vise dece, ali ja vec sada primecujem da potpuno razlicito vaspitavamo svoju decu. Stariji sin ima 4 godine, a mladji 1 godinu. Pre svega mladji nema ni upola toliko paznje kao sto je imao stariji sin jer smo prosto tada imali vise vremena za njega jer je bio jedini, a I sada dobija vise paznje sve da ne bi bio ljubomoran. Sa njim se i sada vise prica, objasnjava, vise se igramo, a ovaj mali je nekako od pocetka samostalniji i ne trazi toliko paznje, a tako ce verovatno uvek i biti. Ja mislim da je i to razlog sto drugo dete obicno kasnije i progovori, bar je tako u mom okruzenju, jer se sa njima mnogo manje prica i radi nego sa prvim detetom. Ja to priznajem i zao mi je ovog mladjeg deteta jer primecujem tu razliku u svom ponasanju, ali to je prosto tako koliko god se trudili i pricali da to nije tako.
Tako da mislim da ima veze sa vaspitanjem to sto su deca razlicita jer se i vaspitanje prvog i drugog deteta u velikoj meri razlikuje.
imam 12 god. malo am deblja u predjelu oko ramena i stomaka,kako da smrsam?nejedem slatkise!
Zdrava hrana + redovno vežbanje = vrhunska „linija“