Najteži teret koji sa osmehom nosimo

Foto: Jhon-spade/flickr

Znam koliko je potrebno da se jedno ovakvo malo savršenstvo stvori, rodi i podigne. Hiljadu strahova izbace iz koloseka normalno funkcionisanje i prodrmaju naš organizam od momenta kada saznamo da smo trudne.

Danas sam pitala mame koji su to najveći strahovi koji su ih pratili kroz trudnoću, porođaj i kada je beba došla na ovaj svet. Da sam u momentu kada sam došla na tu ideju videla sebe od večeras, kako sedim na podu dnevne sobe i plačem kao kiša, jer sam sa svakim novim redom koje su mame pisale proživljavala ponovo strahove i prisećala se svojih, verovatno bih odustala od cele zamisli.

Otkako saznamo da u sebi nosimo jedan život brige postaju deo svakodnevnice. One su valjda obavezan balans neizmernoj sreći, tek zbog ravnoteže u prirodi. Zašto se beba danas malo pomera? Da li je normalno da se toliko pomera, možda je nešto boli? Da li ću izneti trudnoću do kraja? Prokrvarila sam, da li je sa mojom bebom sve u redu? Hoću li izdržati porođajne bolove? Da li ću imati snage da izguram bebu van, šta ako ugušim bebu? Šta ako mi bebu zamene u bolnici, ili je ukradu? Ako se nešto iskomplikuje i rodi se mrtva? Ja to neću preživeti. Šta ako se ne probudim iz anestezije?

Kada se jednom porodimo, kažu nam da se porođajni bolovi brzo zaborave. Rekla bih da se neko dobro našalio, ili se samo nije do kraja izrazio. Vjerujem da je tvorac te rečenice htio dodati da se bolovi zaborave naspram onoga što dolazi posle.

Sve i da imamo najzdraviju bebu koja čak ni kinula nije, svaka od nas će povremeno primaknuti uho iznad nje i osluškivati da li diše. Boli nas i svaki bebin plač, pa čak i onda kada naučimo da ga raspoznajemo, pa neretko plačemo zajedno sa njom. Ne znam koliko sam samo puta iz očaja pogledala u nebo i molila za neku pomoć više sile, koja god je raspoložena, da učini nešto i umiri moju bebu koja neutešno plače. Bila sam bespomoćna i činilo bi mi se da sam nedovoljna. Koliko je samo mama u sred noći trčalo u Hitnu pomoć, jer nisu znale zašto beba plače? A beba samo ima grčeve, koji se moraju proći kao jedno od manje lepih iskustava za mamu i bebu. O strahovima kada je dete zaista bolesno ili mora biti podvrgnuto hirurškom zahvatu da i ne govorim. I sama nosim bolnu ranu i sećanje na operacije oba moja deteta.

Čitam ispovesti u par rečenica od žena koje znam, a više od njih koje i ne poznajem. Pitam se, od čega li smo takve satkane? Da li od mreže pauka, gdje svakom niti postajemo sve jače i teže nas je pokidati? Mreže koja sa lakoćom nosi tako težak teret, koji gotovo i ne primećujemo, kao da je sa njim srasla.

Nije nas Bog zaboravio u svom tom teretu koji dobrim delom same nosimo. Dao nam je za uzvrat nešto što može umanjiti i obezvrediti najbolnija sećanja i najgore noćne more. Ne treba se čuditi što to malo biće koje mama rodi samo ona može smiriti. Beba oseća najveću ljubav i brigu upravo od majke. Tate, babe, dede i omiljene tetke, ne budite ljubomorni na taj pogled pun ljubavi vašeg mezimčeta kada u prostoriju uđe njegova mama. One imaju čarobne poljupce koji ječe sve rane, zagrljaj koji tera ružne snove i miris koji ih umiruje, miris mame. Uz dužno poštovanje za vašu neizmernu ljubav, bebe znaju ko o njima brine svake sekunde njihovog života.

Kada zaplače moj beban, uzmem ga u čvrst zagrljaj, tiho prošapućem na uvo da sam tu uz njega, jer sam sigurna da me razume. Možda ne moje reči, ali ljubav koja se nalazi u njima sigurno da. Znam da mu nikada neću biti potrebnija nego sada i nikad se neću osećati toliko važnom i neophodnom kao ovih dana kada sam rešenje za sve njegove nevolje. Uživam u toj ljubavi od Boga datoj celim svojim bićem.

Oprostila sam davno svima koji su me uboli u srce kada bi ulogu majke stavljali na neko marginalno mesto, govorivši da sam samo jedna u nizu i da to nije ništa posebno. Znam da im nije dato da razumeju.

Napisala: Tatjana Kuljača,  blog Mamizam