Foto: De Monza
Kada je na turniru u džudou došao do polufinala, to je za njega bio veliki uspeh. Trenira tek godinu dana. Za protivnika je dobio starijeg i krupnijeg dečaka. I borio se, Vasilije, trudio se, odolevao je do pred kraj borbe. Sve dok ga protivnik nije, iznenada, sa jednim potezom koji Vasilije nije nikada video, bacio na strunjaču i pobedio.
Nije prijatno kada izgubite. Kada je neko od Vas bolji, kvalitetniji. Osetite se, pomalo i poniženo, zar ne? Gledaju vas roditelji, bake i deke, drugari… Najmanje što tada možete da uradite je da protivnika zamrzite. Ili da prezrivo okrenete glavu od njega. Ili da mu pronađete neku manu i da ga ogovarate. Možda, da mu zapretite prstom i kažete „Videćeš ti, sledeći put!“.
Vasilije je, međutim, izabrao drugačiji put. Dok su obojica stajali sa strane, čekajući završetak ostalih borbi, Vasilije je prišao protivniku i ljubaznim glasom ga upitao:
„Da li bi mi pokazao onaj potez kojim si me pobedio? Mnogo je dobar…“
Drugi dečak ga je iznenađeno pogledao, nasmejao se i oduševljeno poskočio sa strunjače.
Narednih deset minuta, dok su se celom salom razlegali uzvici ostalih takmičara u borbama, dva dečaka su na drugoj strani sale razmenjivali znanja i pomagali jedan drugome da budu bolji.
Zato verujem da će Vasilije, jednog dana, na poslu biti veoma uspešan. Da će biti poštovan od strane šefova i kolega. Samo ako do tada uspe da sačuva tu svoju vrlinu, tako retku u svetu poslovnog rivalstva.
Da kada naiđe na nekog ko zna više od njega, ko je uspešniji, odbaci sujetu i ne zaboravi pitanje koje često otvara vrata znanja:
„Možeš li da mi pokažeš…?“
Rezultati su, verujte, ponekad neverovatni.
Komentari 0