Doći do mesta u odgovarajućem vrtiću je jako teško. Kada smo prebrodili tu fazu i videli naše ime na oglasnoj tabli predškolske ustanove, pao mi je kamen sa srca. Ali tu je bio tek početak.
Radovala sam se što naš drugar ide zajedno sa Isidorom u grupu pa će se lakše adaptirati. Na sastanak sam otišla kao pravi štreber sa papirom i olovkom. Kada je upravnica rekla da je predškolski sistem najbolji sistem u našoj državi, to me je obradovalo. Dobili smo sve korisne informacije tehničkog tipa i naćina funkcionisanja ustanove. Zatim se obratila glavna sestra sa medicinskim aspektima i objasnila nam šta nas čeka u periodu privikavanja. Na kraju su nas ’’preuzele’’ vaspitačice-sestre i odvele u sobe u kojima će naši mezimci boraviti. Tada sam shvatila da moju ćerku čeka jedan lep period i da joj verovatno odvajanje od mame neće preterano teško pasti.
Ipak, taj prvi dan meseca jula, čekala sam sa dozom straha. Najviše su me plašile ’’bolesti kolektiva’’, prehlade, i slično. Tog jutra je mama prvo ustala (bolje reći, nije ni spavala) a onda i Isidora. Obukla sam je omiljeni kompletić, namestila frizuricu a ona je u ruke uzela svoj ranćić i krenule smo.
Sama prostorija je dobila još lepši oblik kada su deca u njoj. Tog prvog dana sam bila sa devojčicom 45 minuta. Svakim sledećim danom se vreme boravka produžavalo, sve do trenutka kada su mame posle doručka izašle napolje. Plač me je malo zaboleo ali sam se držala bolje od većine mame. Najzad, to je prolazna faza. Svakim danom je bilo sve bolje a došao je dan kada je Isi ostala na spavanju. Kako je to fantastični podnela, uskoro je počela da ostaje i po sedam, osam sati.
Iako sam napokon imala vremena da sredim kuću, ispeglam veš, odremam malo, odem u nabavku, pročitam knjigu, vreme je sporo prolazilo. Često sam dolazila u iskušenje da odem po nju ranije, ali znala sam da to ne bi donelo nikakvo dobro.
Pakovanje ranca sa potrebnim stvarima za sutrašnji dan, postalo je rutina u kojoj sam uživala. Upoznala sam mame Isidorinih drugara, razmenjivala savete i mišljenja. Svaka majka za svoje dete misli da je najbolje, ali mene je obuzimao ponos svaki put jer me nisu dočekivale suze kada odem po nju, već osmeh. Naposletku, usledilo je i negodovanje. Želela je da ostaje još, vraćala se na vrata sobe i vukla kvaku.
Opet, ne bi to bilo tako da vaspitačice nisu dve predivne žene koje se prema svakom detetu ophode kao prema svom rođenom. Toliko pažnje, ljubavi i topline sam mislila da jedino sopstvena majka može pružiti. Ispostavilo se da je bitno biti majka, a kome… To je manje važno. Taj materinski instikt ja prisutan za svako dete. Ako je svaki vrtić kao naš, majke zaista ne bi trebalo da strepe kada im poveravaju svoju decu. Tvrdim da brinu o mom detetu možda i bolje nego ja sama. Ni jednom se nije dogodilo da je dete mokro, gladno ili da nije spavalo. Zato divnim vaspitačicama treba dati orden. Ali lepo je rekla upravnica; ’’Ako nemate poverenja u nas, onda nam nemojte decu ni poveravati’’.
Uplašila me je sezona godišnjih odmora. Taman smo prošli adaptaciju sa našim vaspitačicama, a one su otišle na godišnji, i došle su druge. Međutim, ni to nije bio problem. Iako je novu vaspitačicu prvi put videla u životu, razdragano joj je otrčala u zagrljaj. Iako će još mnogo godina proći pre nego što moj ptić odleti u svoj svet, ovo je prva etapa njenog emotivnog sazrevanja. Više mama nije nezamenjiva.
Ipak, kod kuće se ponašanje promenilo jer zahteva mnogo više pažnje nego inače. Dok nismo krenule u jasle, sasvim dovoljno je bilo da zamračim prostoriju, pustim TV i izadjem iz sobe. Doda bi za dva minuta već spavala u svom krevecu snom pravednika. Međutim, sada mora da legne u mamin i tatin krevet, i da se mazi da bi zaspala. Doduše naučila je od starijeg brata od tetke kako se iskače iz kreveca pa je potreban pojačan oprez. Pomalo podseća na krpelja jer se kući ne odvaja od mame. Strah da ću je ostaviti na nekom mestu koje nije vrtić. Mamina jela više nisu tako ukusna od kada jede u vrtiću. Dobro, priznajem da sam daleko od dobre kuvarice, ali po količini hrane koju pojede kući, reklo bi se da sam beznadežan slučaj. I to je još jedan plus vrtića. Kvalitetna i odlično izbalansirana ishrana. Čak i dete koje slabo jede kao moje, voli da jede u društvu vršnjaka.
O socijalizaciji deteta da ne pričam. Svakodnevno je sa svojim vršnjacima što svakako doprinosi zdravom razvijanju deteta. Svaki dan smo bogatiji za neku novu koreografiju iz vrtića i pesmicu na ’’njenom jeziku’’ koje svaki dan pevaju. Naravno, i ako kući još nismo na tom nivou, u vrtiću fiziološke potrebe obavljamo na noši tako da je mamin cilj da se i kući izbace pelene iz upotrebe. Mislim da će mami trebati duži period adaptacije po povratku na posao nego Isidori u vrtiću.
Jedina loša strana vrtića su virusi koji su nas ’’zakačili’’ čak dva puta za četiri nedelje. No, nadam se da je to prolazna faza. Nadam se…
Drage mame, naravno da nije lako dati dete drugom na brigu ali tako činimo koristi svima. Mi zarađujemo za sve potrebene stvari za dete. Socijalizujemo se posle porodiljskog odsustva jer koliko god smo se trudile da vodimo normalan život, mi smo se više družile sa mamama nego sa drugaricama koje to nisu. A i sa njima smo uglavnom pričale o deci. Ako i sumnajte, setite se kada ste se poslednji put obradovali nekom komadu garderobe za sebe više nego nečemu za dete. Znate o čemu pričam. Čak mislim da ću po povratku na posao imati kvalitetnije ispunjeno vreme sa svojim detetom. Jer neće više imati kada da me nerviraju njeni nestašluci. Posle dugog radnog dana i radne nedelje, ostaje vreme samo za nežnost i ljubav.
P.S. A dok anđeli spavaju, super mame će završavati kućne obaveze sve na uštrp sna.
Divan tekst seko!