Adolescencija liči na predstavu, ali je stvarnost

Buntovništvo kao štit

Početak i kraj rada sa adolescentima je sigurno – zadobijanje njihovog poverenja. Jer u startu znamo da im nije prirodno da prihvataju savete i uputstva starijih. Buntovništvo je njihov plašt. Odora i štit. Olivera kaže da saradnja može da se ostvari uz drugarski odnos, poštovanje njihovih ličnosti i ozbiljno shvatanje njihovih problema, pa čak i bezobrazluka.

– U mojoj školi, mladi su kreativni, plemeniti, duhoviti, vredni, zanimljivi i uvek se radujem kad vidim da dolaze radosni u školu. A kada se susretnem sa problematičnim učenikom, obavezno počnem od pitanja šta mu se dešava, šta ga muči, ko su mu uzori, zašto je ranjiv, od čega se brani i šta želi da postigne. Srednjoškolci učenje i dalje doživljavaju kao „bubanje“, „štrebanje“, a ne saznavanje, uočavanje, otkrivanje. A mi smo svi još negde zaglavljeni u okvirima reproduktivne – tradicionalne nastave i školstva. Deca to uočavaju, osete raskorak, ali ne vide da treba samo da ga preskoče i uhvate nove alatke u ruke, pa da ih primene na sebi svojstven način – smatra pedagog.

Odrasli ponekad ne prepoznaju ili ne uvažavaju činjenicu da mladi vole akciju, dok Olivera kaže da je to upravo fokus njenog rada – zajedno snimaju filmiće, rade društveno korisne poslove, organizuju humanitarne akcije, uređuju učionice i školu….

– Izazov je što svi u školi pokušavamo da zajedničkim snagama kod mladih napravimo čvrstu platformu za njihov dalji razvoj, učenje i rad u saznavanju i delovanju, u kome će uvek iznalaziti kreativna rešenja. Jer njih često muči besciljnost, pitaju se: „Šta će to meni?“. Učim ih da shvate da je odgovor jednostavan – „Sve mi treba, sve stavljam u foldere koje sam napravio u glavi, razvrstavam informacije i povlačim ih kada mi zatrebaju. Učenicima smeta što ih od osnovne škole ne uče da uče. Jednom prilikom je jedan kolega izjavio: „Zar treba stalno da se igramo škole sa učenicima, i mi smo nekad bili đaci u takvim, tradicionalnim školama, a eto sada smo kreativni.“ Neki drugi je odgovorio: „Da, ali ja pamtim samo nastavnike koji su bili drugačiji i od kojih sam naučio metode rada koje danas primenjujem“ – priča sagovornica o suštini svog poziva.

Kada svoje đake vidi nasmejane, iako su došli zabrinuti, uplakani, mrzovoljni i revoltirani ili sretne mlade ljude kojima je predavala i pomagala im, a postali su divne osobe, zadovoljne svojim životom, Olivera zna da je kao pedagog uspela.

– Znam to i kada mi šalju poruke preko društvenih mreža iako nisu više naši učenici, kada me pitaju gde da pronađu informacije koje su im potrebne, posete školu posle završetka fakulteta… Ili kada odem u restoran, frizerski salon, u banku, sud, pa mi se neko ozareno lice javi, pruži ruku ili me zagrli. A najlepše je kada mi stigne poruka: „Ne prođe ni dan da se ne setim vaše rečenice….“. Neretko sretnem bivše đake, pa mi ponosno pokazuju slike svoje dečice, dok me predstavljaju svom supružniku: „To je ona naša profesorica – pedagogica što sam ti pričao“ ili čujem – „Vi mene ne znate, ja sam suprug vaše bivše učenice“. A kada sam završavala Filozofski fakultet, govorili su mi da se u našem poslu ne dobija brzo povratna informacija, ne vidi se dugo uspeh koji smo postigli u svom obrazovnom radu. Za sve ove godine, mogu da kažem jedno: A šta je to brzo? Uvek se vidi rezultat, ako se i ne vidi – oseti se! – sigurna je sagovornica.

EMOTIVNI ŽIVOT

Na vrhu liste problema koje zaokupljaju srednjoškolce su emotivni odnosi.

– Oni su uvek važni, jer se snažno doživljavaju. Jedno vreme je bila tendencija uvođenja zaštite reproduktivnog zdravlja mladih, taj program je u našoj školi sprovođen četiri školske godine. Učenici su bili oduševljeni. Na početku su mislili da sve znaju, a onda, kako smo zajedno saznavali, sve više su se obraćali za sugestije, tražili literaturu, sajtove za filmove, video-klipove. Počeli su ozbiljno da razmišljaju o svom životu, zdravlju, partnerskim odnosima, potomstvu i ljubavi. I onda se neko dosetio da baci senku na seksualno obrazovanje mladih. Šteta – smatra Amidžićeva.