Autoritet, pravi ili lažni

U procesu socijalizacije, odnosno vaspitavanja dece, značajnu ulogu imaju roditelji, autoriteti. Pravi – autentični autoritet ostavlja vremenski dug, ako ne i trajan uticaj na decu, pa i onda kada postanu odrasli ljudi. Roditelji bi trebalo da daju model ponašanja na koji se deca ugledaju i poštuju ga. Odnos autoriteta u porodici predstavlja odnos hijerarhije , dakle vertikalni odnos, gde se neguje zdrava podređenost. U tim odnosima se zna red, ko je mlađi a ko stariji, postoje jasna pravila ponašanja, uz fleksibilnost i mogućnost korekcije. Dakle, pravila nisu kruta i nepromenljiva, ali su jasna i dosledna. U takvoj konstelaciji odnosa svi se dobro osećaju, tj. niko ne trpi i nije ugnjeten. Roditelji su, u zdravom vertikalnom odnosu „iznad“, ali svojom ljubavlju, toplinom, doslednošću i čvrstinom daju sigurnost i samopouzdanje deci, to je osnova zdravog autoriteta. Dete koje svoje roditelje doživljava kao uzor, imaće manje problema u odrastanju i životu. Pravi autoritativni roditelj se prema mališanu odnosi kao prema budućem čoveku. Pravi autoriteti poseduju empatiju, fleksibnilnost i u stanju su da se prilagođavaju razvojnim etapama kroz koje dete prolazi. Svesni su da se od trogodišnjaka ne može očekivati razumnost, a od sedamnaestogodišnjaka poslušnost. Često ljudi ne prave razliku između autoritativnosti i autoritarnosti . Autoritativnost rađa samosvesne osobe koje razvijaju svoje kapacitete, dok autoritarni roditelji zahtevaju apsolutnu poslušnost dece i pokoravanje njihovim zahtevima, stvarajući od njih „poslušnike“ i podanike. Jednog dana ta deca mogu da postanu tirani ili da se povinuju autoritetima (i lažnim) ne izražavajući svoj stav i mišljenje. Lažni autoriteti U pojedinim porodicama autoritet roditelja se ruši zato što između oca i majke ne postoji dogovor, saglasnost i zajednički stav prema mališanu. Ako nema skladnosti, raskol u pogledu vaspitanja je neminovan. Dete gubi sigurnost i oslonac, što vodi u potištenost i nervozu. Razvedeni roditeljski parovi koji „huškaju“ dete protiv drugog roditelja i ulaze s njim u koaliciju, takođe ruše roditeljski autoritet. Kod višegeneracijskih porodica koje žive pod istim krovom, problem mogu predstavljati baba i deda ukoliko se postavljaju kao roditelji, kojima takođe indirektno urušavaju roditeljsku poziciju u odnosu na decu. Poznato je da su oni „dobri čuvari, a loši vaspitači.“ Loše je kad se npr. majka poziva na autoritet oca govoreći „Videćeš ti kad ti otac dođe“. Znači, ne sme da se prenaglasi uloga jednog roditelja na račun drugog. Lažni autoritet je i autoritet sa distance – npr. otac koji komunicira sa detetom preko majke, jer smatra da je njegova uloga „da zarađuje novac“ ili „da se bavi naukom“, a njena da vaspitava decu. Pojedini roditelji smatraju da sa decom treba što manje komunicirati, jer su obuzeti svojim interesovanjima i „višim“ interesima koji se tiču porodice, a zapravo su obuzeti sobom, karijerom i ispoljavaju visok nivo egoizma i egocentrizma. Obično ne prepoznaju dečje potrebe, želje, probleme, a deca pate i čeznu za osloncem. Roditelji koji grade svoj autoritet na zastrašivanju i agresivnosti, verbalnoj i fizičkoj, deluju pogubno na razvoj detetove ličnosti. Zlostavljači su obično u svojoj ličnoj istoriji vaspitavani uz pomoć batina, i koriste upravo taj argument- „I ja sam dobijao batine i šta mi fali?“ Iz ovakvog lažnog autoriteta, deca odrastaju kao grubijani ili plašljivci, i pate zbog hroničnog nedostatka ljubavi. Ima roditelja koji očekuju neprikosnovenu poslušnost. Iz takvog odnosa nastaju autoritarni ljudi. Suviše pedantni autoriteti očekuju savršenu decu koja slušaju. Oni su perfekcionisti, govore samo o svojim uspesima, npr. kako su bili najbolji đaci i izuzetni studenti, a zapravo prikrivaju svoje nesavršenosti i slabosti. Ne dozvoljavaju da se vidi da su i oni „samo ljudi, od krvi i mesa.“ Nesavršenstvo dece ne tolerišu, jer to doživljavaju kao sopstveni neuspeh. Intruzivni roditelji, koji su skloni preteranoj kontroli i zalaženju „u svaku poru detetovog života“ , takođe ulaze u grupu lažnih autoriteta. Stalno su za vratom deteta, ne daju mu da „diše“, ispituju gde su, s kim su, šta su rekli, šta su jeli... očekujući „izveštaj“ i nikada nisu zadovoljni odgovorom.Zbog toga deca gube samostalnost, postaju nesigurna, zavisna, razdrazljiva i napeta. Beskrajno kupovanje igračaka, garderobe, mobilnih telefona, tableta, i trenutno udovoljavanje zeljama uz istovremeno uskraćivanje obaveza i zadataka, obuhvata roditelje koji preterano vole. Zapravo, oni se plaše da ih deca neće voleti ukoliko im ne budu ispunjavali sve želje, što izgleda paradoksalno. Obično roditelji vole svoju decu, a ona se bore za njihovu ljubav. Iz ove vrste lažnog autoriteta nastaju razmažena, egocentrična i egoistična deca koja manipulišu roditeljima i nameću svoju volju. Slično je i sa roditeljima koji stalno žele da budu ’dobri.“ Roditelji koji su prijatelji sa decom, po definiciji hijerahijskog –„ vertikalnog odnosa“, u startu gube na autoritetu ukoliko se svrstavaju u istu ravan sa decom. Donekle je dobro da imaju drugarski odnos, ali je iz „horizontalnog „ teško vaspitavati dete. „Dresirana“ deca se dobro ponašaju u prisutvu roditelja kako bi dobila zasluženu nagradu, ali pitanje je da li je to i pravi način vaspitavanja, jer čim osete minimum slobode, ispoljavaju upravo ono što roditelji ne bi poželeli. Dakle, roditeljsvo je vrlo zahtevan i složen proces. Zahteva stalno preispitivanje, toleranciju, razumevanje i strpljene, kao i konstantno prilagođavanje razvojnim etapama dece.

Marijana Petrović spec. med. psihologije

Komentari 0

Ostavite odgovor Odustani od odgovora

Povezani članci

Kako i koliko često pohvaliti dete

Temperatura: Važno je da se lek daje u odgovarajućoj dozi, ne prema uzrastu deteta

Kako smo izbacili TV iz kuće?

Šta je vodena kila (hidrocela) i kako se leči?

Pampers Preemie Protection – pelene za prevremeno rodjene bebe – Svaki dodir je zagrljaj

Montesori od početka: Osvajanje samostalne aktivnosti 15-mesečne bebe