Nedavno smo nas dve bile u jednom tržnom centru, kupujemo poklon njenoj drugarici za rođendan. Ugledah prelepe haljinice i kupih dve u različitim bojama, jednu za Dodu, drugu za poklon. Meni se dopala narandžasta a njoj ljubičasta. Razmišljam, lako ću ja to zameniti, njoj ostaviti ovu koja se meni sviđa. Ipak, kao da je osetila, zaspala je to veče čvrsto držeći ljubičastu haljinicu u rukama. U nekom trenutku ja sklonim haljinicu a ona se budi oko tri ujutru i onako bunovna pita gde sam je skolonila. Skapirah da ipak nećemo lako izaći na kraj. I tako, sutradan je ona otišla na rođendan u ljubičastoj haljinici, ponela narandžastu kao poklon…
Odemo mi u luna park sa mojim drugom i njegovom već velikom ćerkom. Naravno, želela je da proba svaku vožnju, čak i onu koja po mom mišljenju nije bezbedna a ni prilagođena njenom uzrastu. Sedne ona tako na neke aviončiće. Meni se steglo nešto u grlu, visoki oni autići. Gledam nju, osmeh joj se zaledio, ne diše ali uživa.
O hrani da ne govorimo. Moglo bi da se živi na viršlama, pomfritu i supicama iѕ kesice. Jedna od malobrojnih prednosti dece koja idu u vrtić je ta što se tamo zdravo hrane. A mame manje grize savest kada nešto nekvalitetno stave u usta. Uspem ja nekad da ubedim „maminog anđela„ kako je čorbica sa tikvicama mnogo zdrava. I sve to ona prihvati sa oduševljenjem, sedne za sto, stavi krpu i posle prve kašike zarlauče kako neće više. Onda ja pokušavam kao u dečijoj pesmici „Njam njam„, da je animiram, molim. Na kraju i pretim ali mali horoskopski jarac namesti svoje rogove, i tu nema dalje. Nekada se završi tako što preskoči večeru što me manje isfrustrira nego kada popustim i ispržim krompiriće.
S obzirom da su mamini živci tanki, Isidorino iscenirano plakanje ima na mene isti uticaj kao sirena za vazdušnu opasnost. Istog momenta dobija predmet koji je uzok zbog kog se alarm uključio. Ako na primer hoće sladoled a već smo u pidžamama… Tada promenim drugu prostoriju da se alarm što slabije čuje, ali mi bezbroj sivih ćelija odvede u nepovrat. Petstotina prokletih loptica koje sam LIČNO JA kupila svom detetu da napravim mali kutak koji podeseća na delove u igraonici koji su predviđeni za bebe. I tako mama da loptice detetu i objasni da sme samo u svojoj sobi da se igra sa njima jer će u suprotnom da lete u kontejner. Naravno, podrazumeva se da će dete da ih pokupi. Par sati kasnije dok mali `anđeo spava`, mama skuplja petstotina loptica, pola sata da bi mogla da usisa. Naravno osim u njenoj sobi, ima ih i u dnevnoj, hodniku, spavaćoj, kuhinji, kupatilu, pa malo i na terasi. Uvek mi bi žao da ih bacim a previše sam lenja da ih sakrijem na tavan. Nedavno sam tako bacila blizu 100 klikera u kantu misleći da će to ona shvatiti poentu. Ali nije, malo je dramila, drugar me začuđeno pogledao?! Tako klikeri odoše u nepovrat, a Doda samo mirno reče: “ Nema veze, nije strašno, kupićemo druge“
Kada završim sklanjanje njenih igračaka, usisam ostatke hrane po podu, sklonim pet čaša iz kojih se pije sve moguće,umorna sam. A čeka me još vraćanje sve obuće u cipelarnik koju je mala manekenka morala da isproba (što svoje, što moje). I sve haljine da poređam pošto smo sada u toj fazi. Iako je toda mali hajduk pre nego mamina princeza, kao i svako žensko, nikada nije imuna na modu.
I kada malo bolje razmislim, zaista deci ne možemo, niti trebamo nametati svoju volju ni sa dve i po godine. Maštala sam da imam malu balerinu ali Doda skače od sreće kada gleda sestru kako igra narodne igre u prvom ansamblu. Ne možemo ih čak ne usmeravati prema nečemu jer oni nađu sami svoj put. Možemo samo pokušati da im približimo značaj bavljenja sportom, ili poznavanje jezika ali odluka je isključivo samo na njima. Čak ni kada nešto požele nismo sigurni dokle će ih držati. Moj sestrić je silno želeo da ide na plivanje i da vozi rolere. Završilo se samo sa fotografijama sa rolerima i štitnicima. I sa kapicom za plivanje.
Uvek sam govorila da decu treba pustiti da sami sebe grade (dok nisam bila majka). Kada sam dobila svoje, shvatila sam da je to nešto jače od nas. Nešto što mi možda ne prepoznajemo a ipak nesvesno se borimo sa tim. Mi opet u svojoj glavi imamo neku svoju projekciju kakva želimo deca da nam budu. I ako ne priznajemo, podsvesno ih guramo u nešto što mi volimo.
Ipak, moje dete je moje ogledalo. Kada se dere ili ljuti, uzima telefon ili tablet…. To je naučila od mene. Kada ne želi da skupi igračke, mrzi je da skloni stvari ili da sama uzme sok. I to je naučila od mene. Kada me mazi, ljubi, golica ili tepa, i to sam ja
Pustimo male ljude da sami biraju majicu koju žele da obuku, da igraju fudbal i ako su devojčice, vole ples i ako su dečaci. Nema većeg zadovoljstva za roditelja od nasmejanog lica njegovog deteta.
mama Jelena Ješić
Komentari 0