Znate kako mame uvek govore svojoj deci kad odrastu: „Ti si bila dobro dete“, „S tobom nikad nije bilo problema“ i slično. Moja mama je isto tako govorila. Koliko smo se doticale teme mene kao male bebe i malog deteta, govorila je da sam uvek bila dobro dete i da sa mnom nikad nije bilo problema. I dok odrastaš to ti je dovoljno, ne zanimaju te, niti ti, na kraju krajeva, padaju na pamet hiljade sitnica i pitanja. To dođe kasnije.
Što se tiče našeg odnosa kroz život, bila je stroga u nekim stvarima, kao što su bile ocene i uvek je govorila: „Drži ocene i sve može“, i tako je i bilo. Ja sam bila odlikašica i nikad mi se nisu branili izlasci, kao recimo nekim mojim prijateljicama. Mogla sam da joj se poverim u vezi sa svim. To sam uvek cenila kod nje i rekla sam da takva mama i ja hoću da budem.
Završila sam školu, prošli su svi tinejdžerski problemi i došlo je ozbiljnije razdoblje mog života, gde se susrećem i s ozbiljnijim pitanjima u životu. I onda se ona razbolela. Moja mama je borac kakvih je malo, nastavila je da živi, a znam da joj je bilo teško.
Zajedničko planiranje venčanja
Međutim, ispred nas je bio jedan važan dan u mom životu – moje venčanje. Planirale smo ga zajedno, veselile mu se, znajući, ali nikada, baš nikada ne spominjući pitanje hoće li ga doživeti. To nije bila opcija. Došao je i taj dan i doživele i proživele smo ga zajedno i bile smo srećne, još srećnije baš zbog te činjenice koja nam je visila nad glavom.
Moj novopečeni suprug i ja smo odlučili da nećemo odmah da imamo decu jer smo želeli prvo malo da putujemo i da uživamo jedno u drugom. I onda je moja mama umrla. Šest meseci nakon, do tada, najvažnijeg dana mog života, kada smo se zajedno veselile i držale za ruke, moje mame više nema i u meni je toliko ogromna praznina koju ne mogu opisati rečima.
Nakon svih dobrih i lepih, a i tih ružnih trenutaka, odlučili smo da je vreme da povećamo našu porodicu. Svako je u porodici tugovao za sebe, nikako nismo mogli da se povežemo, i zato smo bili još srećniji kada smo za nedeljnim ručkom mogli napokon, bar na trenutak, da izmamimo osmeh na lica svih u mojoj porodici i da otkrijem da sam trudna.
Pitanja bez odgovora
I počeš da čitaš razne portale, forume, članke, gde pišu da ćeš uz svoju mamu najlakše da saznaš kako ćeš podneti trudnoću, porođaj i sve kasnije. I da, tada dođu na red ona ozbiljnija pitanja koja ti nisu na kraj pameti bila pre.
Mama, koliko je tebi bilo teško da zatrudniš? Mama, da li ti je bilo mučno u trudnoći sa mnom i jesi li imala kakve druge tegobe? Mama, kakav ti je bio porođaj sa mnom, koliko je trajao, koliko je bio težak? Mama, kako to da me nisi dojila (rekla mi je da nisam prihvatala dojku nikako) i bila uporna? Mama, kakva sam bila u prvim mesecima? Jesam li spavala ili nisam? Jesam li imala grčeve? Jesam li bila zahtevno dete?
Hailjadu pitanja na koja nema ko da mi odgovori. I nađeš se usled nečeg novog, s hiljadu pitanja i nedoumica i jedino što želiš, dok se ti i novopečeni tata borite jer beba vrišti iz petnih žila, jeste da se sklupčate u neki ugao i kao kad si imala pet godina da kažeš: „Ja hoću svoju mamu!“
Kažu da ponekad ne znaš šta imaš i koliko je vredno to što imaš dok to ne izgubiš. Ja sam znala šta imam i možete ići hiljadu puta na živce i posvađati se oko sitnica, ali danas, ja bih sve na svetu dala da mogu svoju mamu da pitam za savet, da mogu reći: „Mama, hoćeš mi danas pričuvati E. da odem nešto da obavim“ ili jednostavno da ona može da bude tu da se raduje mom preslatkom malom klupku zajedno sa mnom.
Recite svojoj mami da je volite
I kad vidim prijateljice koje viču kako ih je mama izludela u prvim nedeljama i mesecima nakon porođaja sa svojim savetima i „pametovanjima“ jer ipak su one rodile, pa valjda nešto znaju, ja se samo nasmejem, jer one će sutra svejedno moći da nazovu svoju mamu i da je pitaju pitanja koja ih more i zagrliće se, i srećna sam zbog njih jer žive u blaženom neznanju koliko je teško kada izgubiš onu koja ti je podarila život.
I tužna sam u isto vreme jer ne mogu da kažem svojoj mami: „Sada znam kroz šta sve mama prolazi da bi podigla svoje dete“. Svaki dan mi nedostaje sve više, umesto da mi bude lakše da se pomirim s tom činjenicom da nje više nema. Nedostaje mi sve više i koliko god da sam ispunjena srećom i veseljem kada mi se moja ćerkica nasmeje, toliko mi zbog istog razloga svaki dan padne i suza.
Završavam ovu priču s porukom da svaki dan kažete svojoj mami da je volite, da je zagrlite kad god možete i s druge strane da pazite na sebe da biste mogli da pazite na svoje klupko bez obzira koliko malo ili veliko bilo.
Izvor: Stil
Komentari 0