Isi je bila dobrog raspoloženja, trčkarala po čekaonici, igrala se, sakrivala. Kada je mahala tati dok smo ulazili u ordinaciju, nismo ni pomislili da ćemo u toj ustanovi provesti naredne dane.
Čekale su me loše vesti. Doktor je rekao da dete izgleda mnogo bolje nego što je njeno stanje. S` obzirom da ja spadam u grupu majki paničarki, ovo me je jako zabrinulo. Dok smo išli ka zgradi u kojoj se radi rendgen snimak, ja sam već plakala. Sa nepunih mesec dana smo već ležali u bolnici i imali dva snimanja što ni malo nije prijatno.
Nalaz je i pokazao ono na šta smo sumnjali. Pneumonija. Nalaz na levom plućnom krilu. Mislim da sam izgubila vazduh. Sama pomisao na bolnicu me je užasavala. Beli zidovi, beli mantili, miris dezinfekcionih sredstva, skučen prostor. Da ironija bude veća, dani su bili pravi prolećni. Tata je otišao po naše stvari.
Nekako dočekasmo jutro. Isidora je želela napolje. Tog prvog jutra dok smo gledale kroz prozor, spazile smo mladića koji svom psu baca drvo, pas ga nalazi i vraća. Kada nas je primetio, doveo je psa tik ispod našeg prozora da bi razveselio Isidoru i prekratio vreme. I tako svakog jutra. Isidora je ubrzo postala mala atrakcija. Nije je držalo mesto, želela je da se igra sa medicinskim sestrama i doktorima. Posebno su joj bili interesantni mladi doktori na stažu.
Pošto su posete dozvoljene svakog dana, to vreme se pretvaralo u pravu gozbu jer su nam dolazili članovi porodice i prijatelji sa gomilom poklona.
Moj divni četvorogodošnji sestrić Sergej doneo je svoj tablet da njegovoj sestri ne bude dosadno. To je bio veliki gest jer se on od tableta inače retko odvajao.
Noći su nekako bile teške, pretoplo za moj ukus, previše „živo„ kao što i priliči zdravstvenoj ustanovi. Jutro bi pak donelo kucu ispod našeg prozora pa smo lakše podnosili dolazak vizite. Imali smo problem sa braunilom, koju je uspevala da skine čak dva puta pa je poslednja dva dana završila sa iglom u guzi. Ipak, sve su to nova iskustva. Zanimljivo je da na pulmologiji bolnice „Dragiša Mišović„ postoji i vaspitač koji se igra sa klincima, donosi igračke. U našem slučaju, bila je mlada žena, takođe majka male devojčice što doprinosilo boljoj komunikaciji.
Zanimljiva je i jedna anegdota. Načelnik odeljenja je bio u sobi preko puta naše. Kada bi dolazio na posao u civilu, bio je interesantan i dobri čika. Za samo par minuta, kada bi se pojavio u mantilu, plakala je kao kiša, jer neće čika doktora.
Pogledam povremeno slike iz bolnice. Vesela ali nekako izmučena. Tako je izgledalo moje dete kom nikad osmeh ne silazi sa lica. Loša navika koju smo tamo stekli je to što sada spavamo zajedno. Meni kao majki je velika daljina taj metara između bolničkog kreveca i kreveta.
Pošto se stanje brzo popravili ubrzano su nas otpustili kući. Jedva sam čekala svoj krevet, da se okupam u svom kupatilu.
Ipak, taj dan nam je doneo još nešto, dijagnozu astme i stalnu terapiju pumpicom.
Kao i svakom roditelju, i meni je to teško palo. Ali nisam se dala obeshrabriti. Samo sam rešila da povedem dosta računa o svemu.
Samo dva meseca kasnije, pulmolog nam je smanjio dozu za duplo. Očigledno je sve to dalo rezultata. Duge šetnje po prirodi, čist vazduh i naša želja i volja.
Naučila sam jedno. Da se ljubavlju i upornošću može postići sve. Šta god da se desi, možemo se boriti da to izađe na dobro.
mama Jelena Ješić
Komentari 0