Pre nekoliko godina, kada sam šetao po parkingu megamarketa, čuo sam neko pištanje iz korpe za kolica.. Dečak je sedeo u prednjoj korpi, i oduševljeno zviždao, dok je njegov otac bio pozadi, gurao ga, i maksimalnom brzinom se kretao između automobila. Zastao sam na trenutak i gledao ih kako nestaju niz ulicu, uz zalazak sunca. Osećao sam se kao da sam bio svedok nekog neponovljivog događaja između oca i sina. Nije bilo nikoga ko bi to postavio na Instagram. To nije zahtevalo šestonedeljni čas, koji se završava sjajnom uniformom. To je bio slobodan trenutak uživanja, neka intimna veza.
To je slika koju mi treba da pošaljemo svetu. Roditeljstvo je jedinstveno iskustvo. Da možete nemoćnu bebu usmeriti na pravi put kroz dalje doba, i pripremiti je na sve udarce u životu. Ovaj zadatak se ne uzima olako. Naravno da nije sve lako i zabavno, ali ne mora biti ni skupo ni pomahnitalo. To ne mora da uključuje put u Diznilend za celu porodicu. Neke od najsrećnijih porodica koje znam podigle su svoju decu na kockama za dolar, genijalnosti i domaćem paradajzu.
To je roditeljstvo koje mi treba da promovišemo. Treba da prerastemo svu tu fensi odeću, naslovnice časopisa i dizajniranu Barbi odeću. Treba nam nenakićeno detinjstvo. Zato moramo da se pozabavimo roditeljskim poslom. Ono je na prvom mestu. I svakako je to mnogo vrednije od nekog stikera ili trofeja.
Prevela: Ivona Jovanović
Izvor: Guardian
Bas tako, jedan odlican tekst, i nije samo tekst, vec, da malo razmislimo. I prisetimo, se kako, je bilo ranije {10,20, pa cak mozda, i malo vise godina]. A gde smo sada, kako danas ljudi zive. Cini mi se , sve, je drugacije, a lepa vremena, su ostala iza nama. [Da li smo mi ostavili lepa vremena, ili drustvo namece?}.