Tako je subotnica vikendica, plafon od usta je nepce, kravetina je meso krave. Butak je kravlji, goveđi but, koji liči na batak, ali je but pa je butak. Sočnina je sočnost, vrting je sve što se vrti, a ćebekuzi je stanje uživancije kad se zaroniš u ćebe. Sve ove reči i odrednice naći će se na leto u prvom Srpskom rečniku detinjih reči i izraza. To da deca koriste principe tvorbe reči srpskog jezika, ali po nekim svojim pravilima znaju svi roditelji. Da sve ne bi ostalo samo u krugu porodičnih rečnika, Vesna Smiljanić Rangelov, magistar nauke o književnosti sa dugogodišnjim iskustvom u prevođenju, lekturi i praktičnoj leksikografiji odlučila je da počne da prikuplja sve reči koje deca sastavljaju i u svom govoru koriste. Prvo je kao mama zapisivala u „rečorčicu“ (sveščicu) reči svoje dece, a onda je odlučila da priredi jedan dečji, duhoviti, ali vrlo ozbiljan prilog nauci o srpskom jeziku.

– Deca su mali jezički geniji. U uzrastu od dve-tri pa do sedam-osam godina, ona su izrazito jezički produktivna. Te, kako ih mi vidimo kao greške ili bisere koje prave u upotrebi reči, često imaju uporište u istoriji jezika i vode se principima tvorbe reči. Tako je, recimo, dečak, kada je video da se sprema oluja, rekao „nebo se zgromodždilo“. Mene je to prenerazilo. U srpskom jeziku reč dažd postoji, ali je već odavno arhaična, na ruskom je dožd. A staroslovenski koren je d’žd. To pokazuje da je jezički kod utkan u strukturu našeg jezičkog bića i da znatan deo onoga što deca pogrešno izgovoraju, ne čine to jer nemaju pojma, već zato što odnekud, intuitivno znaju. Tako na primer, danas tako nedvosmisleno detinju reč „teškost“ pronalazimo u pismu Ilije Garašanina upućenom Matiji Banu polovinom 19. veka. Zato je važno da osluškujemo te male jezičke genije i njihove pronalaske beležimo, ne samo za porodičnu istoriju nego kao doprinos nacionalnoj nauci o jeziku i razvoju deteta – smatra naša sagovornica.

Rečnik u igri

Za sada je prikupljeno 1.000 reči, odrednica, a rečnik nastaje tako što roditelji na sajtu Detinjarije šalju primere reči svoje dece.

– Radni naslov rečnika je „Srpskiričarska rečorčica“. Dete mi je reklo, „evo ti ova tvoja rečorčica“, kao i da su „srpskiričari“ oni koji dobro poznaju srpski jezik. Ja pozivam roditelje da osluškuju decu dok se igraju i da odmah zabeleže reč kad čuju, jer se inače brzo zaboravi. Deca se otvoreno odnose prema jeziku, ona samo postoje u njemu i imenuju svet oko sebe i sebe saopštavaju svetu, ona znaju da im taj jezik pripada i obrnuto, dok mi odrasli neretko manipulišemo jezikom, pa se posle svađamo ima li ga dovoljno za sve, kako ćemo ga zvati, poneko ne ume ni da odgovori kojim jezikom govori – kaže naša sagovornica.

Ona kaže da deca u ranijem uzrastu potpuno izmišljaju reči, čije značenje ne biste ni znali da vam ne pokažu na predmet.

– Kao na primer: bubabak – mala stolica, a sukapak – velika stolica. To nije tepanje trogodišnjaka, zapitkivala sam ga nekoliko puta (jer i u gostima dosađujem deci), to je nešto što je njemu posve jasno, a meni može delovati kao zaumni jezik ruskih futurista, ili kasnije Harmsa i Vedenskog – o čijem delu sam pisala magistarski rad, dokazujući da tzv. besmislica ima i te kakvog smisla. U kasnijem uzrastu nastaju reči po principima tvorbe, ali sa nama nepoznatom logikom. Kažem nepoznatom, jer kada nam je deca otkriju, mi se oduševimo i obično kažemo: pa da, krajnje logično! Tako je punj – nadev za punjene paprike. Dete kaže „neću da jedem paprike, hoću samo punj“. Nemamo našu reč za hanzaplast, ali, gle, deca kao jezikoslovci nude zalep. „Mama stavi mi zalep na koleno.“ Prebac je fleš, USB memorija (kako logično!), npr. „Tata će sad to da stavi na prebac“. Bac je hitac (u igri dobacivke: Uf, kakav bac! – A tek kakav uhvatak!, hvali se onaj koji uhvati loptu). I ne biraju uvek lakše rešenje: „Mama, rajsfešlusiraj me“ teže je reći od „odšniraj me, otkopčaj me“. Ili iščarapiti umesto izuti. U glavi dvoipogodišnjaka jasna je slika da treba da ostane u čarapama, a zna da nešto treba iz… pa smo dobili iščarapiti umesto izuti. Potpuno logični primeri kojih se sami nikad ne bismo dosetili jesu da se mesi meso, a testo treba da se testi. Izdržaklija je onaj koji može štošta da izdrži, braditi znači bockati bradom. „Tata, nemoj da me ljubiš, bradiš me.“ „Besplatnica“ je ono kad nisi bio u vrtiću pa svi dobiju uplatnicu a ti besplatnicu – navodi naša sagovornica prikupljene primere.

Kreativan dečji jezik vidi se i u upotrebi reči koje već postoje u srpskom jeziku, ali imaju novo značenje.

– Tako ustanoviti znači usvojiti životinju u stanu. Kada Jelena iz Vršca kaže „Mama, hajde da ustanovimo ovu slatku macu“. Ili „naša baba je brzopleta“, kažu deca koja gledaju babu koja brzo plete. Pravnik je majstor koji nešto pravi, a koji popravlja je popravnik. Budak, onaj ko nas budi: „Ko je ujutru budak, sunce, mama ili sat?“ „Dvolična jakna“ je jakna sa dva lica, a starke su stare patike.

Mame najvrednije

Naša sagovornica kaže da se radom na građi uočava da su ili mame najvrednije pa one uredno beleže detinje reči ili da je komunikacija deteta sa majkom najplodnija u smislu stvaranja reči.

– U primerima koje smo prikupili, šezdesetak odsto rečenica počinje sa mama. „Mama vidi trišnje“ (tri trešnje spojene peteljkom); „Mama, šta si mi tako zbrljušnjena?“ (potištena, nevesela, smoždena); „Mama stavi mi zalep (hanzaplast) na koleno“, „Mama, ti si poslovačica, jer ideš na posao, „Mama nemoj me zvati sine, zovi me sinice“ i to sve jeste i prilog za sociolingvistiku – objašnjava Vesna Smiljanić Rangelov.

A osim kao glavni jezički adresanti i glavne slušateljke, mame su često deci inspiracija i za nove izraze koji treba da opišu ljubav i potrebu za „mamanjem“. – Kada dvogodišnjak kaže „mamaj me“, u tom glagolu su sadržani svi glagoli i nežne radnje: grli me, ljubi me, ljuljaj me, nosi me, mazi me, češkaj me, miluj me, zadirkuj me, štipaj me… Nadvoljetina je tako onaj koji najviše voli mamu, mazomolja je bolest prekomernog maženja, deca se kod bake domazuju, a kod mame maze. „Mama, dođi, obraduševićeš se“ (mama će se obradovati i oduševiti), ili: „Ja ću da se odobrotim pa će mami da se vrati volest“ (postaću dobra pa će me mama opet voleti)“ – navodi prikupljene primere naša sagovornica i ohrabruje da svaki majkanić (odmilja majka) i svaki tatuljko (odmilja tata) treba da osluškuju i beleže rečorčice svoje dece.

Kako ući u rečnik

– Na sajtu „Detinjarije” nalazi se obrazac u koji roditelji mogu uneti zanimljive reči i izraze svoje dece. Osim reči odnosno izraza, treba navesti značenje reči, primer kako je izgovorena ili kontekst u kojem je nastala, kao i ime, uzrast i mesto u kojem dete živi. U „Rečnik detinjih reči i izraza“ nije planirano da uđu reči koje predstavljaju tepanje – objašnjava Vesna Smiljanić Rangelov. Ona kaže da svi roditelji u Srbiji i dijaspori mogu da učestvuju u prvom rečniku dečjih reči izraza u zemlji i regionu.

– Bio bi to rečnik jedinstven i dragocen u srpskoj leksikografiji, značajan sa stanovišta lingvistike, teorije jezika, dijalektologije, razvojne psihologije, pedagogije. Ujedno bi to bilo lepo svedočanstvo o jezičkim vratolomijama, draga uspomena naše dece na detinjstvo kada porastu – objašnjava emotivni, ali i naučni značaj Rečnika autorka projekta.

Nove dečje reči

Ćebekuzi – uživancija kad se zaroniš u ćebe

Bebarnik – porodilište

Kiflara – pekara

Punj – nadev za punjene paprike

Zalep – hanzaplast

Prebac – fleš, USB memorija

Iščarapiti – izuti

Braditi – bockati bradom

Zbrljušnjena – potištena, nevesela

Mamaj me – grli me, ljubi me, ljuljaj me, nosi me, mazi me, češkaj me, miluj me

Obraduševićeš se – mama će se obradovati i oduševiti

Saznalica – neko ko sve zna