Dugo smo suprug i ja razgovarali o kućnom ljubimcu. Kao rasa koja nam se dopala izdvojio se vojvođanski pulin. Moj očuh je iz Banata a oni puline jedino priznaju za pse. Spomenula sam par puta Željku ali odgovor je bio uvek da ćemo još videti.
Subota, maj 2019. Mama i očuh su mi tu. Željko se dogovara sa očuhom da idu do limara. Dolazi i sestrina porodica i zet me pita gde su… Kada odgovaram da su kod limara, on počinje da se smeje uz reči da ne veruje baš da subotom uveče jure limara. Tu se javlja neki tračak sumnje i zovem supruga koji se smeje ali tvrdi da su kod limara. Nisam bila nešto zainteresovana da izigravam Poaroa i ne insistiram. U nekom trenutku oni stižu i suprug meni i deci govori da odemo do kola i otvorimo gepek. Ja skoro sigurna da je uzeo kornjače (Drina ima kornjače u vrtiću i stalno smo se šalili kako ćemo uzeti i za kući). Zet se opet smeje i kaže da sigurno strašne kornjače drži u gepeku. Preskačem po tri stepenika da stignem do auta i u gepeku nailazim na rundavo belo štene pulina. I tako je Grof stigao kod nas. Bilo je tu suza radosnica, smeha, svega. Isidora je odmah pozvala ujku da se pohvali a kada je ujko došao i video kucu začudio se što smo uzeli ženku. Tu smo bili zbunjeni jer smo mislili da je mužjak ali pošto moj muž nije obratio pažnju (a svakako je bila poslednja u leglu), Grof je postao iliti postala, Grofica Pepa od Perleza (po Pepi Prase i poreklu). Ipak, ovo ime nije nekako ušlo u uši i postala je Pupi. Davno je koleginica svog psa htela da nazove Pupi po liku iz filma ‚‚Moja velika grčka avantura‚‚ ali se njeni nećaci nisu složili sa imenom. Meni je Pupi ostalo savršeno za belog psa.
Prva noć je bila teška. Pupi je bila puna glista i buva a očigledno prerano odvojena od majke i nenaučena na granule. Tu su mi mnogo pomogli brat i poznanik iz Beta udruženja za pomoć životinjama. Imali smo i probleme sa nekim komšijom kojem je smetao lajanje psa (pas valjda ne zna da govori). Jednom smo ga optužili i za napad na komšijsku živinu ali krivac je uhvaćen.
Kada sam postala ponosni vlasnik psa, pojavila se neka svest o odgovornom vlasništvu, čipovanju, neovlašćenom razmnožavanju, kastraciji i sterilizaciji. Uvek sam volela pse, hranila i nisam previse razmišljala. Pupi je rasla i postala prelep pas. Kada je došlo vreme za sterilizaciju, to sam jako teško podnela i ako procedura sama po sebi nije strašna. Ali smo rešili sve potencijalne probleme i svrstali se u red vlasnika koji odgovorno brinu o psu.
Kako je Pupi rastao, tako je rasla i moja griža savesti zbog kupovine psa. Pored tolikih uličnih pasa ja sam psa kupila. Nisam snob, uvek sam želela psa srednje veličine a ne nešto što više liči na mačku (volim i mačke). Pupi je radni pas, pas kom nije dovoljno da ga malo maziš i samim tim je prvio štetu, kopao rupe. Njemu je potrebno stado ili krdo. Pri tom uzeti štene a nemati iskustva i vremena je fatalno. To smo osetili na svim predmetima koji bi ostali zaboravljeni u dvorištu.
Pored nas je stanovao divan čovek, komšija Zoran. Živeo je sam i zavoleo moju decu i ona njega. Stalno im je kupovao čokoladne bananice, voće, slatkiše. Najviše se plašio kad Isidora vozi rolere jer je uvek mislio da će se povrediti a pošto je nju to nerviralo, počela je da nosi kacigu i sve moguće štitnike. Najviše smo se družili kada je bilo vanredno stanje a mi srećom imamo dvorište. Priroda se budila pa smo se družili napolju bez bojazni od virusa. Željko i moj brat su stalno pravili roštilj, dolazio je i komšija. Pupi ga je izrazito volela. Uvek ga je pozdravljala, dolazila da se mazi. Čak i kad Pupija vežem na kratko da bih na primer skupila veš (na koji on skače) komšija se bunio. Pupi je lajao stalno na komšijinu živinu ali njemu nije smetao. Jednom je ćurka pobegla u naše dvorište, Pupi je poludeo ali je nije napao. Komšija se nije brinuo, kaže nije joj tu mesto.
Jednoga dana sam primetila da Pupi leži kod same ograde. Obično je retko ležao već juri mačke, ptice u letu, skače na nas. Pošto kao i svi, veći deo dana nismo tu, nisam obraćala posebnu pažnju. Kako je krenulo hladno, malo vremena smo provodili u dvorištu. Posle par dana ležanja i kada sam već bila svesna da komšiju ne viđam, raspitala sam se i saznala da je u bolnici. Uskoro je i Drina počela da pita gde je komšija sa bananicama. Nažalost, ubrzo nas je komšija napustio. Na dan njegove sahrane, Pupi je zavijao na ogradi. Saznala sam da je i sendvič koji je dobijao na dijalizi, delio sa Pupijem. Kako veći deo dana nismo kući, komšija je za Pupija bio prijatelj. I Pupi njemu društvo. Ulepšavali su jedno drugom život.
Možete primetiti da o Pupiju pričam nekad u ženskom a nekad u muškom rodu. Meni su nekako psi uvek mužjaci a mačke ženke. I nikako da odagnam činjenicu da je Pupi celih pola sata bila mužjak pa se stalno šalimo da moj muž nije za svoje pare mogao da kupi ni muškog psa a kamo li da dobije sina (ima tri ćerke).
Pupi je naš prijatelj, prijatelj moje dece. Moja deca su postala empatičnija prema drugim psima. Nedavno smo bili na Dunavu kod drugara u vikendici a kako je vikend naselje a prošla sezona, psi su na ulici gladni pa smo za sobom vukli gomilu uličnih pasa. Za jednog psa mi je čovek iz naselja rekao da ujeda. Čak je neko na grupi vikend naselja na fb pisao da je agresivan. Sa mojim devojčicama se mazio. One su počele da hrane ulične pse, maze i imaju više osećaja za svet oko sebe.
Pre nego što kupite psa, razmislite da udomite. Ni decu ne biramo kakva će biti pa mislim da bi tako trebalo da bude i sa psom. Ne jurite uvek za štenetom, pogotovo ako radite i nemate mnogo vremena i iskustva. Ako već kupujete neka bude registrovana odgajivačnica gde se korektno ophodne prema psima. Meni ni to nije korektno da razmnožavanjem pasa zarađujete za život. Sprečite neželjena legla. Ja naravno da Pupija volim najviše ali znam da će sledeći pas biti sa ulice ili iz azila. Možda čak opet pulin jer i rasnih pasa mnogo ima na ulici. A verujem da su mešanci unikatni i neponovljivi. Da je zahvalnost kada ih sklonite sa ulice veća nego kod bilo kog drugog psa. Pas koji nije štene spašava muka svakog ko nema iskutva, vremena i živaca.
Od kada imamo Pupija bolji smo ljudi…
Komentari 0