Foto: Freepik
Razlozi su različiti, ali jedan mi je posebno upao u oči: mami se nije dopao izbor poklona za vaspitačicu u vrtiću i smatra ga dosadnim i nekreativnim, a roditelje kojima se isti dopao robovima forme bez stila i inicijative. Priznajem, navelo me je na razmišljanje…
Poslednji sam izdanak generacije đaka koji su u školi dobijali prekore za ’’previše modiranja’’, ali su imali prećutno odobravanje i okretanje glave na drugu stranu od strane nastavnika kada drugaru, lošijem đaku, pomažu da prepiše. Rezultat takvog stava staromodnih nastavnica sa ’ladnim trajnama: puno prijateljstava dužih od 30 godina, nekoliko kumstava i najvažnije: osećaj pripadnosti zajednici, koji u trenucima teških životnih iskušenja nema cenu. Nisam nostalgičar, daleko od toga, ali se ponosim vrednostima koje su kroz slične gestove utkane u mene i koje želim da prenesem i na svoje dete. Sve zajedno staju u jednu sintagmu: ljubav prema bližnjem.
Moj četvorogodišnji sin pohađa vrtić. Imali smo sreće: divne vaspitačice, simpatični, plemeniti i lepo vaspitani drugari iz grupe, pristojni i ljubazni roditelji drugara – nešto što se u današnje vreme samo poželeti može. Mi roditelji nismo možda svi jedni drugima beskrajno simpatični, nismo svi ’’na istim talasnim dužinama’’ da bismo se van vrtića družili i posećivali, ali smo dovoljno socijalno osvešćeni da njihovo drugarstvo stavljamo ispred svojih ličnih afiniteta i u krajnjoj liniji hirova.
Prirodno mi je da u viber grupi poželim dobrodošlicu novopridošloj deci – sećam se kako smo i moj muž i ja bili novopridošli roditelji sa uplakanim detetom, puni strahova i briga – sećam se kako je jedno sasvim obično ’’Dobrodošli’’ jedne divne mame Aleksandre u mojim mislima automatski bilo prevedeno kao ’’ne brinite, prihvatili smo Vas, svi smo to prošli, biće sve u redu, svi smo kroz to prošli.’’ Zašto da i ja drugima ne pružim tu toplinu?
Uoči našeg prvog Osmog marta u novoj grupi, napravila sam viber grupu sa ciljem kupovine poklona vaspitačicama. Od nas dvadesetoro, osamnaestoro je iz prve pristalo da učestvuje – čak i oni roditelji za koje sam stopostotno sigurna da se obeležavanje osmog marta u potpunosti kosi sa njihovim porodičnim vrednostima. Upravo mi je njihovo učešće najdraže i najmilije! Znate li zašto? Zato što poenta navedenog udruživanja nije ni promocija lične filozofije, ni demonstriranje moje majčinske požrtvovanosti, ni paradiranje intelektom, jer sam zaboga, predložila da knjiga sa osvedočeno dobrom reputacijom bude izabrani poklon. Ne, ništa od navedenog. Cilj je zajedništvo, ljubav, udruživanje zarad jednog lepog i toplog zajedničkog cilja: da osobama koje sa toliko topline provode dobar deo dana sa našom decom, pokažemo da cenimo ono što čine. Udruživanjem decu učimo toleranciji, a mišljenja sam da su tolerantni ljudi srećniji ljudi, jer nas u 99% slučajeva život i svet ne pitaju za mišljenje i stav. Ja naravno ne govorim o onim slučajevima koji odlaze u drugu krajnost, u potpuno negiranje sopstvenen ličnosti. Sve je u balansu i umerenosti na kraju krajeva.
Ne znam, ne negiram mogućnost da moje dete sutra zbog mog stava postane nezdravi people pleaser, ili baš meni u inat nepopravljivi osobenjak. Nadam se da neće ni jedno ni drugo; nadam se da će mi uspeti da postignem gorepomenuti balans. U svakom slučaju, mama sam, pa mi je u opisu posla da za nešto budem kriva…
Jelica Matić
37 godina, srećno udata, mama četvorogodišnjeg Mihajla, iz Kragujevca
Po zanimanju: nastavnica klavira, zaposlena u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi ,,dr Miloje
Milojević’’ u Kragujevcu 16 godina. Osvojila između 50 i 100 nagrada na takmičenjima sa svojim učenicima.
Ponekad stroga mama, uglavnom blaga. Voli: porodicu, knjige, prijatelje, dobru muziku, putovanja, umetnost, uživanje, istraživanje
na različite teme. Hobi: s vremena na vreme učenje stranih jezika ili fitnes.
Komentari 0