Foto: Pixabay
To što će na diplomi ili drugom dokumentu ženske osobe biti upotrebljen naziv zanimanja ili titula iskazana imenicom ženskog roda ne znači da će joj to obezdediti uživanje prava – zaposlenje i zvanje, smatraju lingvisti
– Zakon o rodnoj ravnopravnosti podrazumeva direktivnu jezičku politiku, tj. nametanje jezičkih oblika nesvojstvenih tvorbenosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (kao npr: vodičica/vodičkinja, vatrogaskinja/vatrogasilja, psihološkinja, virusološkinja, filološkinja, borkinja…, a šta tek reći za bekicu – „ženu beka“, centarhalfkinju ili centarhalficu?!) ili pak leksičkosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (npr.: da li je akademkinja „žena akademac“ ili „žena akademik“, da li je trenerka „žena trener“ ili „sportska odeća“, da li je generalka „žena general“, „generalna proba“, „generalna popravka“ ili „generalno čišćenje“, odnosno: kako glasi oblik za „ženu nosača/nosioca“: nosilica/nosilja/nosiljka; a za „ženu dopisnika“ – dopisnica, ili za „ženu govornika“ – govornica, i da ne nabrajamo više – navodi se u saopštenju Odbora za standardizaciju srpskog jezika.
Kakve bi posledice imalo menjanje standarda srpskog jezika u korist rodne ravnopravnosti, pitali smo prof. dr Sretu Tanasić, dopisnog člana ANURS i predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika.
– Menjanje standarda predviđa rušenje srpskog jezika i na njemu zasnovanog kulturnog i nacionalnog identiteta koji su stvarani od pre i posle Svetog Save, cele naše tradicije, pogleda na svet i porodicu koji su izgrađivani i kroz naš život u srpskoj pravoslavnoj veri, verovatno i manjinske jezike i kulture u Srbiji i njihov razvoj u skladu sa njihovim verama. Najavljuju i da da žene koje ne žele da se takvim imenovanjima izdvajaju moraju to javno saopštiti, dakle: staviti sebi na ruku Davidovu zvezdu – ističe prof. dr Tanasić.
Milunka Savić ne bože biti „borkinja“
On kaže „preoraće groblja i sve upokojene žene pokrstiti svojim imenovanjima, pa npr. Milunka Savić ne bi bila žena vojnik s najviše odlikovanja u Velikom ratu u Evropi, nego borkinja“.
– Sve žive žene će bez pitanja označiti nazivima koje stvaraju jezičkim inžinjeringom jer ne žele da čekaju da jezik u skladu sa svojom strukturom i zakonima stvara nova naimenovanja za nova zvanja, kako je jedino moguće. Ukidaju generičke, uopštavajuće pojmove pa ćete svaki put pisati: novinari i novinarke su o tome izvestili, učenici i učenice su polagali ispit, putnici i putnice su čekali autobus. I svi tako, svaki put i u svim tekstovima.
Rod u jeziku nije isto što i pol u prirodi
Dr Marina Spasojević, viši naučni savetnik sa Instituta za srpski jezik kaže da se, nažalost, novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti grubo obrušava na gramatički sistem srpskog jezika.
– Prvo, rod u jeziku (muški, ženski i srednji) predstavlja gramatičku kategoriju i nije isto što i pol u prirodi. Svaka imenica ima rod, a pol se očituje kod ljudi i ne čak kod svih životinja. I imenice koje označavaju predmet kao kamen, kuća, drvo imaju rod u jeziku, ali ne i pol, te se ne ostvaruje neposredni paralelizam između roda i pola. Kada je o nazivima zanimanja, titula, vršiocima radnje i sl. reč, muški rod je neutralan. Tom rečju se označava pre svega segment stvarnosti, a nije akcenat na polu: novinar, učitelj = osoba koja se bavi određenim pozivom. Drugo, srpski jezik je kroz čitavu svoju istoriju „rodno osetljiv“ jer poseduje mehanizam građenja imenica ženskog roda prema imenicama muškog roda, kao starac : starica, Srbin : Srpkinja, pa tako i novinarka, učiteljica itd. Neopravdane su tvrdnje da se za žene koriste imenice ženskog roda za zanimanja, titule i sl. koja se nalaze niže na društvenoj lestvici kao pomoćnica, čistačica i sl. (imamo, recimo, i domara i čistača). Naspram parova sluga: sluškinja, rob : robinja stoje parovi kralj : kraljica, vojvoda : vojvotkinja, vladar : vladarka. I tačno je da su kraljica, vojvotkinja, vladarka isprva bile supruge, ali razvoj društva kroz istoruju kazuje da su one i vršile te funkcije, dakle, imale ista prava i obaveze kao muškarci (kraljica Elizabeta, Katarina Velika, kneginja Milica).
Nadam se da nećemo dobiti đakinju
S druge strane, navodi naša sagovornica, imali smo, recimo, vezilje i kovače, što je sve odraz stvarnosti datog trenutka da su neke društvene uloge bila rezervisane za muškarca ili za žene.
– U početku je bio samo učenik, a onda mu se pridružila učenica, kao i učiteljicu učiteljica, ali đak je i dečak i devojčica (nadam se da nećemo dobiti đakinju/đakicu!). Treće, zakon o rodnoj ravnopravnosti se usredsređuje samo na imenice, ali rod je oblička kategorija koju imaju i druge vrste reči, pridevi, zamenice, glagoli itd. Mi smo se ogrešili o zakon, ali ne i o normu kada kažemo da su se naši ministri i ministarke sastali jer smo upotrebili zamenicu i glagol u muškom rodu. To je jedan od dokaza da u gramatici muški rod nije obeležen, da je objedinjujući. Kako biti dosledan do kraja?! Možemo reći naši ministri i naše ministarke, ali šta ćemo sa glagolom? Možemo napisati sastali/sastale, ali kako će to neko saopštiti u vestima?! Ovim se gramatička struktura srpskog jezika razara jer to dalje utiče na slaganje reči u rečenici, raspored reči itd. Jezik je raslojen i u razgovornim jeziku, neformalnom govoru živo se koriste imenice kao profesorka/profesorica, doktorka (lekarka), matematičarka, kandidatkinja, šahistkinja i sl., ali nema potreba za tim da se ove reči normiraju i grade reči za naziva zanimanja, titula i sl. koji će odražavati paralelizam rodova na nivou jezičkog standarda, koji bi se zakonom regulisao i sankcionisao.
Srpski jezik ima, dakle, potencijal i koristi ga kada je potrebno, ali ne treba ga zloupotrebljavati da bi se ispunila nekakva forma.
Napisala: Violeta Nedeljković
Izvor: Žena Blic
Komentari 0