Tom prošle godine više od 100.000 dece je pozvalo SOS dečji telefon da bi se požalilo na to da su sama kod kuće, što je one koji primaju pozive navelo na zaključak da je sve više zanemarivane dece u Srbiji.
Po rečima rukovodioca Nacionalne dečje linije Željka Burgunda, deca su nam sve više sama kod kuće.
Stiče se utisak da roditelji, i kad su s njima – nisu s njima, odnosno, da su suviše iscrpljeni – ocenio je Burgund. – Negde se prepoznaje ta trka s egzistencijom, sa surovim poslovnim standardima koji se postavljaju, s radnim vremenom koje je nedefinisano i nekada traje i više od 10 sati.
Teže deci u seoskim sredinama
U mnogo težem položaju su deca u seoskim sredinama koja nemaju kome da se požale da su sama i zaključana u kući. Ono što je u seoskim sredinama bolje nego u gradskim jeste postojanje ’baka servisa’, odnosno mogućnost da stariji pričuvaju mališane ili da to učini neko od rodbine.
U gradovima, gde je otuđenost i među komšijama mnogo veća, i gde u blizini nema baka i deka, zbog dužeg radnog vremena i manjka mesta u vrtićima roditelji su prinuđeni na to da se obraćaju bebi-siterkama. Potraga za dadiljom preko oglasa danas nije veliki problem, ali se postavlja pitanje da li je to najbolje rešenje ako se zna da se danas tim poslom mogu baviti svi.
Mnogi koji se javljaju u bebi-servise da bi našli bilo kakav posao, zapravo ništa ne znaju o poslu dadilje, a često ni ono najosnovnije, pa se može dogoditi da roditelji deci umesto čuvanja i pažnje ’natovare’ problem.
Ne postoji zakon
U Srbiji ne postoji zakon o dadiljama, kao što ga imaju razvijenije i uređenije države. Neretko je nalaženje dobre dadilje prava lutrija, a do nje se dolazi najviše po preporuci, što je, na kraju krajeva, efikasnije nego putem oglasa.
Zbog potrebe da što pre dođu do žene koja bi im u svom ili u njihovom stanu čuvala dete, roditelji nemaju vremena da provere o kakvoj osobi se zapravo radi i da li će ona savesno brinuti o detetu. Ima roditelja čije je iskustvo loše i koji su se ’opekli’ angažovanjem dadilja putem oglasa, pa čak i po preporuci.
U isto vreme, ima i pozitivnih iskustava da se deca vezuju za ’tete’ i da ostaju s njima u bliskom kontaktu i kada odrastu. U svakom slučaju, odluka da se za čuvanje deteta, celodnevno ili povremeno, angažuje žena ’sa strane’ nosi veliki rizik.
Ne postoje zvanične agencije
Ta priča bi bila sasvim drugačija kada bi u Srbiji postojale zvanične agencije za dadilje u kojima bi na raspolaganju roditeljima bile one žene koje su obučene za profesionalnu negu dece i za to dobijale zvaničnu državnu potvrdu.
To bi podrazumevalo i da nadležni državni organi procenjuju da li su žene koje bi se prihvatile brige o čuvanju deteta zdrave, da li boluju od neke psihičke bolesti koja može biti opasna po dete, da li su sklone krađi, da li imaju brzinu koja je potrebna da bi se starale o malom deteu koje je živahno i koje traži stalnu pažnju, da li su vešte u spremanju hrane…
Drugim rečima, samo one koje ispunjavaju sve profesionalne uslove za dadilju mogle bi biti angažovane putem agencije. To bi tim ženama koje danas rade ’na crno’ a nisu u prilici da biraju jer im je svaki dinar preko potreban, omogućilo da svoj posao legalizuju, ali i da se država stara o tome da se one poštuju i da za svoj rad budu odgovarejuće plaćene.
Ne zna se koliko žena čuva decu
Trenutno nigde ne postoje podaci o tome koliko se žena u Srbiji bavi čuvanjem dece jer one mahom rade ’na crno’, bez računa i staža. Roditelji im za čuvanje deteta, koje katkad uključuje i obavljanje kućnih poslova, daju platu ’odokativno’ jer je ponuda poslednjih godina drastično povećana.
Žene koje u poznim godinama ostaju bez posla , a još nisu stekle uslove za penziju, često čuvaju decu da bi dopunile kućni budžet i spremne su da to rade za male pare. Jeste se prethodnih godina, a najviše u vreme kada je usvajan Porodični zakon, pričalo o tome da i Srbija dobije zakon o dadiljama, ali se dalje od priče nije otišlo.
Izvor: Dnevnik
Komentari 0