Deca su danas previše zauzeta da bi se brinula o stvarima koje već poseduju. Ali ne dajte se zbuniti, oni ne rade, ili bilo šta ludo nalik tome. Žongliranje između školskih zadataka, vannastavnih aktivnosti i trošenja našeg novca bi bilo previše stresno ako bi još morali i da rade..
Ne sećam se da se neko brinuo o tome da je moj posao stresan – ili za moje mentalno zdravlje uopšte. Mislim da moj otac nije ni bio siguran kada mi je rođendan do pre jedno 10 godina. Džeri i Džini su imali stvari za odrasle o kojima su se brinuli. Kao tinejdžeri sami smo se bavili društvenim životom i školskim obavezama. Ako bi mi Karen, dok zabacuje kosu, rekla da me moji novi pramenovi čine da izgledam kao g… i da nema šanse da će Kevin ikada izaći sa mojim mršavim d…. moja majka nikada ne bi saznala za to; a još je manja verovatnoća da bi nazvala Kareninu majku i ugovorila sastanak na kome bi mogle da izgladimo stvari ili napravimo selfi zajedno.
Osim toga, nijedan telefonski poziv nikada nije bio upućen mojim nastavnicima ili trenerima. Ikada. Ako sam morala da grejem klupu, grejala sam klupu. Otac je bio na poslu svakako. Znali su jedino ono što bi im mi ispričali . Nisam mogla čak ni da zamislim da bi moj otac izašao sa posla i došao da gleda moju utakmicu. Ako bih dobila 92,999 poena i dobila ocjenu 4, dobila bih ocenu 4. Nikakve pretnje ne bi bile izrečene i nikakav novac se ne bi ponudio kako bih ja dobila 5. (Ok, istina je da u mom slučaju možemo da govorimo o 84,9999 poena. Ja sam bila primjer neuspeha)
U naše vreme visoka škola je bila test za snalaženje u životu. Učili smo da budemo odrasli pod polu-budnim okom naših roditelja. Imali smo posao jer smo želeli kola, želeli smo i da sipamo gorivo u njega, željeli smo farmerke i slatkiše. Bez posla imali smo jeftinije patike i farmerke, a pozajmljivali smo majčin Ševrolet, od milja poznat kao “jahta na zemlji” petkom uveče.
Niko, ali, baš niko nije dobijao novi automobil. Ja sam smatrala da sam bila prilično srećna jer su mi roditelji uopšte kupili auto. Ovde koristim termin “auto” prilično slobodno. Ako bih vam rekla da je to bio crveni kabriolet i zaustavila se tu, pomislili biste da sam super prošla. Ali nisam. Moj auto je bio crveni MG Midget, vjerovatno ’74. godište i zasigurno smrtonosna zamka.
Da sam taj auto vozila po jakom vetru, verovatno bih završila u vazduhu, a sigurno da je bilo nekih ozbiljnih saobraćajnih prekršaja one noći kada sam vozila šestoro ljudi u togama, ali ne bih se vratila i zamenila ga za novi 280Z čak i da sam imala priliku. Bila sam problematičan tinejdžer i kad vratim film činjenica je da je prilično impresivno da sam svaki put došla kući živa i zdrava, možda nije bila zasluga mojih roditelja.
Idite u srednju školu danas. Ta deca voze auta koja odrasli ljudi koji rade 55 sati nedeljno ne mogu sebi da priušte, a oni ih ne plaćaju svojim radom.
Povrh svega toga većina te dece se upute na fakultet bez ikakvog pojma kako to izgleda tražiti posao, prijavljivati se za posao, ići na razgovore i dolaziti na posao na vreme. Ako imaju posao onda je to zato što je neko njihovom ocu dugovao uslugu…..a onda rade kada im se “uklapa u raspored.”
Svi mi volimo našu decu i želimo da ih vidimo srećne i ispunjene. Ali plašim se da ih uskraćujemo za iskustva koja prave životne uspomene, a njih prave sposobnim, odgovornim i samouverenim odraslim jedinkama. Većina nas je imala veoma lepe stvari koje smo kao tinejdžeri kupovali novcem koji smo štedeli neko vreme. Našoj deci se većinom sve da i ponekad se pitam da li je to zaista za njih ili je za nas da se osećamo kao dobri roditelji. Suština je da se nikada ne ceni ono što se dobije kao ono što se radom zaradi.
Bilo je lekcija u našim iskustvima iako to nisamo znali u to vreme. Sve te tuče srednjoškolaca i sukobi sa nastavnicima su bile šanse da naučimo kako da pregovaramo i da pravimo kompromise. To nas je takođe naučilo da svet nije fer. Ponekada te ljudi prosto ne vole a ponekad ćeš se odrati od posla i opet će te zeznuti. Završavali smo srednju školu sposobni da rešavamo probleme. Plašim se da će naša deca završiti školu sa mamom i tatom na “brzom biranju”.
Mi jednostavno nemamo petlju koju su naši roditelji imali. Nismo spremni da kažemo našoj deci da neće imati nešto ako ne rade za to, jer ne možemo da podnesemo da ih vidimo bez toga i ne možemo da podnesemo da vidimo da klonu duhom. Dajemo im pregršt stvari, stvari koje će razbiti, iznositi, izgubiti, stvari koje će izaći iz mode i koje će izgubiti vrednost.
Kao roditelji, pretpostavljam da su neki od nas prilično ponosni zbog načina na koji su doprineli popularnosti svoje dece na materijalnom nivou i zato što su im učinili put ka uspehu jednostavnim. Ja nisam i znam da je mnogo vas koji ste frustrirani time kao što sam i ja. Pitam se šta smo im uskratili, što sam nabrojala u listi ispod, u procesu davanja svega.
- Odloženo zadovoljstvo je stvarno dobra stvar. Ono vas uči istrajnosti i kako da odredite pravu vrednost nečega. Naša deca ne znaju ama baš ništa o odloženom užitku. Za njih odloženo zadovoljstvo je čekanje da im se telefon napuni.
- Veštine rešavanja problema i sposobnost da se upravlja emocijama su ključne životne veštine. Sadašnja deca stalno imaju nekoga da reši problem za njih. Srećno u zvanju profesora sa fakulteta da se raspravite sa njim o tome kako im treba dati još jednu šansu na završnom jer su imali dva druga završna ispita da spreme i iscrpljeni su. Ne smejte se, roditelji su i to probali.
- Nezavisnost vam dozvoljava da otkrijete ko ste zaista umesto da budete onaj ko drugi očekuju da budete. To je nešto za čim sam žudela. Ova deca su trgovala nezavisnost za nove automobile i farmerke. Oni će živeti pod nečijom palicom ceo život ako to znači dobijanje kul stvari. Ja bih živela u graničnom, odbačenom domaćinstvu i preživljavala na keksu i sladoledima, a sve u svrhu održavanja nezavisnosti. O, čekaj, zapravo sam to i uradila. To me nervira. Ti bi trebalo da ŽELIŠ da odrasteš, da osmisliš svoj put u svet, a ne da živiš na tuđoj grbači, pod tuđim pravilima i sve češće ovih dana pod tuđim krovom.
- Zdrav razum je taj mali dodatak koji vam omogućava da shvatite u kom pravcu je sever, kako napumpati gume ili koju rutu da izaberemo kao najbolju da bi izbegli saobraćajnu gužvu. Razvijate zdrav razum tako što pravite greške i učite iz njih. To je veština koja se najbolje savlada u okruženju gde je bezbedno da ne uspete, i usavrši se jedino ako sami radite stvari. Mikro upravljanjem svoje dece svo vreme mi ih spremamo za doživotno lutanje i nesposobnost. U određenim godinama to besciljno lutanje postaje opasno. Videla sam žene koje se udaju kako bi izbegle da misle svojom glavom, a za neke od njih to je bila najmudrija odluka.
- Mentalna čvrstina je ono što omogućava osobi da nastavi uprkos tome što sve ide naopako. Ljudi sa mentalnom čvrstinom su oni koji izbijaju na vrh. Oni se bore sa gubitkom posla, teškim odnosima, bolešću i neuspesima. To je kvalitet rođen iz nevolje. Nedaće je dobra stvar. To te uči od čega si napravljen. To stavlja u pogon staru izreku “što te ne ubije to te ojača”. To je učiteljica života.
Znam da me sada nazivate raznim imenima i znam da ste u mislima pobrojali sve razloge zbog kojih se ovo ne odnosi na vas i vaše dete, ali zapamtite da sam ja samu sebe ubrojala u ovu kategoriju. Moja deca nisu loša kao neka druga zato što sam previše siromašna i lenja da im popuštam izvan granica. A ja sigurno ne kažem da su naši roditelji radili sve kako treba. Bog sami zna da su moje pasivno pušenje i nedjeljne poslepodnevne vožnje pošto bi moj otac popio po koje pivo, a ja sam stajala na prednjem sedištu kao ljudski projektil, bili sve, samo ne idealni.
Ali mislim da su roditelji sedamdesetih definisali svoje uloge kao što mi nikada nismo. Brinem se da naša deca napuštaju dom sa više intelektualne sposobnosti nego što smo je mi imali, ali bez životne veštine koja će im doneti uspeh i nezavisnost koje smo mi uživali.
A opet, možda nismo mi ti koji, kao roditelji, izvlače deblji kraj nakon svega.
Prevela: Dragana Stanković
Komentari 0