Foto: Flickr
To što je dete možda istog trenutka prestalo sa nekom aktivnošću uglavnom je posledica straha, što ne znači i da je razumelo zašto nešto ne treba ili ne sme da radi i da isto to neće ponoviti sledeći put. Iza kažnjavanja zapravo stoji pretpostavka roditelja da je kazna sama po sebi dovoljna da dete izvede zaključak šta je poželjno a šta ne. Ali, kako se često se desi da dete ponovi istu stvar teško da možemo da pričamo da je nešto zaista naučilo. Kada ponovi neželjenu radnju dete se nađe u nebranom grožđu jer se suoči sa ljutnjom roditelja koji tada kaznu „dižu na viši nivo“.
Ali, hajde da krenemo iz početka…
Šta se dobija, a šta gubi kažnjavanjem?
Ako uzmemo u obzir da kažnjavanje izaziva negativno emotivno stanje, da dete dovodi u situaciju da se oseća posramljeno, uplašeno, sputano i nesigurno važno je da znamo da iz ovog stanja nema učenja niti motivacije da se nešto nauči. Zato je korisno da roditelji donesu odluku šta je zapravo njihov roditeljski cilj – apsolutna poslušnost ili odnos poverenja da će dete umeti da proceni neku buduću situaciju i donese odluku u vezi sa njom? Prvo daje kratkoročna rešenja, za drugo se valja potruditi i ovladati veštinama pozitivne i motivišuće komunikacije, strpljenjem i svakako se upoznati sa razvojnim fazama deteta, njegovim kapacitetima i mehanizmima razmišljanja. Ono što se kažnjavanjem gubi jeste prostor za iskustveno učenje, ali i stvaranje odnosa poverenja kako u sebe tako i u roditelja. Ako se dete plaši kazne ono će se osećati sputano da uči, donosi zaključke, a kasnije i da preuzima odgovornost.
Zašto odrasli pribegavaju kažnjavanju dece?
Kada pričamo o kaznama zgodno je da prvo razlučimo šta se sve smatra kaznom – udaljavanje deteta u drugu prostoriju da „razmisli“ o svojim postupcima, sedenje u „stolici za kaznu“, ne dozvoljavanje komunikacije (postavljanje pitanja, negodovanje deteta…), ljutnja roditelja (bez objašnjavanja), uslovljavanje (ako odmah ne kreneš, ostaviću te u parku), uskraćivanje ili oduzimanje nečega…
Ima roditelja koji ovo uopšte ne žele da rade, ali često ne znaju šta drugo, jer nam niko ne daje opcije, ideje, a prisutan je i strah od gubitka kontrole. Paradoksalno je da kontrolu gubimo upravo neadekvatnim pristupom…
Pa čime onda zameniti kazne?
Pozitivan pristup roditeljstvu podrazumeva razumevanje deteta i njegovih ponašanja, obraćanje pažnje na to kako se dete oseća, pa je „čitanje između redova“ veština koju je korisno razviti. Šta to praktično znači? Gledati šta je iza nekog dečjeg ponašanja znači videti pravi uzrok, razumeti ga, ponuditi detetu drugo rešenje za neko njegovo ponašanje. Odrasli uglavnom vide samo onaj „finalni proizvod“ – neželjeno ponašanje koje bi da koriguju, tačnije posledicu a ne simptom. Ako žele da dete zaista nauči da nešto ne treba da radi, na odraslima je da kroz primere i sticanje iskustva objasne detetu posledice nekog njegovog ponašanja – prirodne (hladno ti je zato što nisi hteo da obučeš džemper) i logičke (kasnimo na rođendan jer si htela da crtaš iako je sat zvonio da krenemo).
Miran ton uz prethodni dogovor, objašnjenje šta je prihvatljivo a šta ne, šta će uslediti kada se ne pridržavamo dogovora, stvara prostor za učenje bez osećaja krivice, srama i straha koji nosi kazna.
Kako se oseća roditelj koji kažnjava?
Sigurno nije srećan zbog toga. Često se oseća poraženo i da je izgubio kontrolu. Impulsivna reakcija u kojoj poseže za kaznom kreće iz emocije, a ne iz logike, pa nekada kazna nema nikakvog smisla (ostaviću te tu na ulici!), a svesnost da time ništa nije postignuto dodatno frustrira. Ali, na žalost, često nema ideju kako može drugačije da uspostavi saradnju sa detetom. Što iz navike, što zbog prenesenog modela iz svoje primarne porodica, a velikim delom i zbog pritiska okoline i očekivanja da se detetovo ponašanje „saseče u korenu“.
Međutim, kada je roditelj spreman da „otkrije“ da se iza detetovog odbijanja da krene kući iz parka zapravo „krije“ želja da mu dan još traje jer uživa u igri, moći će da razume i kako se dete oseća. Tada će umesto kazne i uslovljavanja (ako ne kreneš odmah, nećeš izaći iz kuće sutra!), ponuditi konstruktivno rešenje iz kojeg će dete nešto naučiti – Razumem da želiš još da se igraš, doći ćemo sutra ponovo. Sada je vreme da idemo kući.
Naravno, ovakav model komunikacije i saradnje treba da zaživi u porodici. Kada dete navikne da se može osloniti na roditelja, da će ga on razumeti i ponuditi opcije, ali i ohrabriti ga da da neko svoje rešenje (šta ti misliš, kako ovo još može?), tada možemo da kažemo da je napravljeno plodno tle za učenje i da nema mesta za kazne.
Komentari 0