Foto: Canva
Imala sam sedam godina kada sam naučila da čitam, što je uobičajeno za alternativnu školu Stajner koju sam pohađala.
Moja ćerka ide u običnu englesku školu, i počela je sa četiri godine, što je tipično za britanske škole.
Učenje napamet slova i zvukova koje proizvode reči, u uzrastu kada se u mojoj glavi obrazovanje sastojalo od pentranja po drveću i skakanju po barama, podstaklo me je da se zapitam u kojoj meri nas oblikuju naša drugačija iskustva.
Da li ona dobija prednost zbog koje će bolje proći u životu?
Ili je zapravo potencijalno izložena stresu i pritisku, u vreme kada bi trebalo da uživa u slobodi?
Ili možda preterano brinem, a uopšte nije važno u kom uzrastu počinjemo da učimo čitanje i pisanje?
Nema nikakve sumnje da bogatstvo jezika – pisanog, izgovorenog, otpevanog ili čitanog naglas – igra odlučujuću ulogu u ranom čovekovom razvoju.
Bebe već pokazuju reakciju na reči koje su čule dok su bile u stomaku.
Roditeljima se savetuje da deci čitaju još dok su u stomaku, kao i dok su bebe.
Postoje dokazi da rad sa detetom na planu jezika u najranijoj dobi utiče na njegov uspeh tokom školovanja.
Knjige su naročito važne za sticanje bogatog lingvističkog iskustva jer pisani jezik često obuhvata širi, iznijansiraniji i precizniji vokabular u odnosu na govorni jezik.
To za uzvrat pomaže deci da obogate i prodube svoj fond reči.
Budući da se smatra da je najraniji dodir deteta sa jezikom od suštinske važnosti za njegov kasniji uspeh, broj predškolskih ustanova koje su počele da uče decu osnovnim jezičkim veštinama je naglo porastao.
Na početku školovanja, jezik je oblast kojoj se najviše posvećuje pažnja.
Ovaj cilj – da sva deca treba da nauče da čitaju i pišu – danas još više dolazi do izražaja jer naučnici upozoravaju da je pandemija produbila jaz, uzrokovan nejednakim obrazovanjem, između dobrostojećih i siromašnih porodica.
U čitanju se može uživati na različite načine.
U mnogim državama formalno obrazovanje počinje kada dete napuni četiri godine.
Često se kao argument za takav sistem uzima da ono već u ranoj dobi ima više vremena da uči i istakne se.
Rezultat, ipak, može da bude „obrazovni rat“, tokom kog roditelji pomažu deci da ostvare osetan uspeh u školi pomoću privatnih časova i treninga, pri čemu pojedini roditelji čak plaćaju stalne učitelje svojoj deci već u uzrastu od četiri godine.
Ako uporedimo ovaj sistem sa onim od pre nekoliko decenija, zasnovanim na što više igre u ranom uzrastu, možemo videti veliku promenu koja se zasniva na potpuno različitim stavovima o tome šta je potrebno detetu da bi napredovalo.
U Americi se deo obrazovne politike vezan za tu oblast ubrzano menjao pomoću odluka poput one iz 2001, poznate kao „nijedno dete da ne zaostaje“, koja se zalaže za standardizovano testiranje kao načina merenja obrazovanosti i napretka.
U Britaniji, deca se testiraju u drugom razredu osnovne škole (uzrast 5-6 godina) kako bi se proverilo da li je postignut standardni nivo znanja čitanja.
Kritičari upozoravaju da rano testiranje poput ovog mogu odvratiti dete od čitanja, dok pobornici kažu da ona mogu ukazati na onu decu kojoj je potrebna dodatna pomoć kako bi savladala tu oblast.
Međutim, mnoge studije pokazuju da naglasak na obrazovanju u ranom uzrastu ne donosi mnogo koristi.
Jedan izveštaj iz 2015, napisan u Americi, pokazuje da se naše shvatanje onoga što deca treba da postignu u vrtiću promenilo, što je dovodi do „neodgovarajućih praksi u učionici“, poput smanjenja vremena za učenje putem igre.
Problem „školifikovanja“
Način na koji deca uče i kvalitet okruženja su od najveće važnosti.
„Savladavanje čitanja kod mlađe dece je jedna od najvažnijih stvari koje omogućava osnovno obrazovanje. Ono je neizmerno je važno kad je reč o napretku u životu deteta“, kaže Dominik Vajz, profesor osnovnog obrazovanja na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
On i Alis Bredberi, profesorka sociologije na istom univerzitetu, objavili su istraživanje koje pokazuje da je veoma važan sam način na koji se u školama uči pismenost.
U izveštaju iz 2022, oni tvrde da važeći sistem u engleskim školama koji prednost daje zvučnosti – metod koji se sastoji u sparivanju zvuka izgovorene reči ili slova sa pojedinačnim napisanim slovom, putem procesa nazvanog „sricanje“ – može biti komplikovan za određen broj dece.
Uzrok leži u tome, kaže Bredberi, što „školifikovanje ranog uzrasta“ rezultira obrazovanjem koje je već u ranoj dobi u velikoj meri formalno.
Međutim, testovi koji služe za procenu tog rano stečenog znanja nemaju mnogo veze sa veštinama neophodnim za čitanje i uživanje u knjigama i drugim tekstovima u kojima se izražavaju ideje.
Na primer, na testovima se od đaka traži da „sriču“ i speluju zaumne reči, kako ne bi prosto pogađali ili prepoznavali slične reči.
Budući da te reči zapravo nisu besmislene, za decu bi to mogao predstavljati težak i zamršen zadatak.
Bredberi smatra da pritisak na decu da usvoje ove veštine dekodiranja – i polože testove – znači, takođe, i da veliki broj trogodišnjaka uči o slovima.
„Na kraju vidimo da to sve nema mnogo smisla – deca samo zapamte lekciju umesto da razumeju kontekst“, kaže Bredberi. Takođe, ona je zabrinuta zbog toga što knjige koje se koriste na časovima ne motivišu decu.
Bogatstvo jezika – pisanog, izgovorenog, otpevanog ili čitanog naglas – igra odlučujuću ulogu u ranom čovekovom razvoju
Ni Vajz ni Bredberi ne zagovaraju bezrezervno drugi tip učenja, već smatraju da treba da razmislimo o načinu na koji decu učimo da usvoje jezik.
Prioritet, kažu oni, treba da bude podsticanje interesovanja i bliskosti sa rečima, pomoću priča, pesama i recitacija koje pomažu deci da zapamte zvukove koje proizvode reči, kao i da prošire vokabular.
Mnoge studije potkrepljuju tvrdnju da znanja stečena u predškolskoj dobi blede nakon tog perioda.
Deca koja su redovno prisustvovala predškolskoj nastavi nemaju bolje osnove kasnije tokom osnovne škole u odnosu na onu koja nisu pohađala te časove, pokazuju rezultati nekolicine studija.
Međutim, rano obrazovanje može imati pozitivni uticaj na socijalni razvoj – a kao posledica toga, i do veće verovatnoće da će deca koja prolaze taj sistem kasnije završiti školu i diplomirati, odnosno, manje je verovatno da će krenuti putem kriminala.
Ukratko, pohađanje predškolskog može uticati na kasnije uspehe u životu, ali ne i na unapređenje intelektualnih veština.
Preveliki pritisak može izazvati probleme na duže staze.
Studija objavljena u januaru 2022. pokazala je da su deca koja su pohađala državni predškolski program, s naglaskom na učenju, nakon nekoliko godina imala manje uspeha u školi u poređenju sa decom koja nisu uspela da se upišu na taj program.
To je u saglasnosti sa istraživanjem o važnosti učenja zasnovanog na igri u ranom uzrastu.
Na primer, rezultati tog ispitivanja pokazuju da su deca obrazovana na tom principu imala bolje rezultate u odnosu na većinu svojih vršnjaka koji su u predškolskoj dobi pohađali programe zasnovane na školskom pristupu.
Komentari 0