Jedna studija iz 2002. pokazuje da je „uspeh koji deca kasnije postignu u formalnom obrazovanju najverovatnije povezan sa ranim, aktivnim i na igri zasnovanim iskustvima učenja“, kao i da prekomerno formalizovano učenje može usporiti taj proces.
U zaključku se kaže da „pritiskanje deteta u uzrastu kada je za to još rano može zapravo dovesti do kontraefekta kad dete krene u osnovnu školu.“
Slično tome, druga manja studija je pokazala da su neprivilegovana deca u Americi, koja su, po slučajnom uzorku, bila upisana na program učenja jezika zasnovanog na igri, imala manje problema u ponašanju i emotivnih trzavica kada su napunila 23 godine, u poređenju sa, isto tako, nasumično odabranom decom koja su pohađala program zasnovan na „direktnom podučavanju“.
Predškolske studije poput ovih ne bave se zasebno temom na koji način rana pismenost utiče na dete u školskom uzrastu, i stoga, iako manja istraživanja, koja obuhvataju jednu lokaciju, treba uvek uzimati s rezervom, ona ukazuju na to da je u ranom uzrastu važan sam način podučavanja.
Jedan od razloga zašto rano obrazovanje pozitivno utiče na rezultate koje ostvarujemo u kasnijoj dobi nema nikakve veza sa samim podučavanjem, već sa činjenicom da omogućava brigu o detetu.
Jednostavno rečeno, roditelji mogu neprestano da rade i donose više novca u kućni budžet.
Ana Kaningem, asistentkinja na Odseku za psihologiju na univerzitetu Notingem Trent, koja proučava oblast učenja pismenosti u ranom uzrastu, tvrdi da će, ukoliko nastava u ranom uzrastu deteta bude izuviše školska, nastavnici biti opsednuti testovima i rezultatima, što se može odraziti i na decu.
„Naravno, nije dobro suditi o petogodišnjem detetu na osnovu rezultata testa“, kaže ona.
Zabrinutost roditelja oko toga koliko je dete uspešno u školi takođe se može odraziti na dete: prema istraživanju koje je naručila jedna britanska dobrotvorna organizacija, koja se bavi obrazovanjem, uspeh deteta u školi je jedna od najvažnijih roditeljskih briga.
Uz adekvatnu podršku, deca mogu da nauče da čitaju u najrazličitijim okruženjima.
Ako kasnije počneš, ostvarićeš bolje rezultate?
U nekim zemljama nije prihvaćena teza da sa poučavanjem dece treba početi u ranom uzrastu.
Na primer, u Nemačkoj, Iranu i Japanu, školovanje počinje od šeste godine.
U Finskoj, koju smatraju za zemlju sa najboljim obrazovnim sistemom, deca polaze u školu sa sedam godina.
Uprkos ovom očiglednom kašnjenju, finski studenti nakon petnaeste godine ostvaruju bolje rezultate u poređenju sa vršnjacima iz Britanije i Amerike.
U prilog obrazovanju koje naglasak stavlja na dečije potrebe, finska deca se mnogo više igraju u periodu kada idu u vrtić i nisu izložena školskim zadacima i obavezama.
Oslanjajući se na ovaj model, univerzitet Kembridž je 2009. objavio preporuku da deca treba da krenu u školu kada napune šest godina, jer deci u Britaniji treba omogućiti vreme potrebno „da razviju veštine vezane za jezik i učenje koje su od suštinske važnosti za uspeh u kasnijem uzrastu“, pošto prerani početak može „uzdrmati samopouzdanje petogodišnjaka, što za posledicu ima trajno oštećenje procesa učenja“.
Istraživanja potvrđuju stav da sa učenjem čitanja treba krenuti kasnije.
Jedna studija o američkim vrtićima iz 2006. pokazala je da su rezultati testova dece koja su u odnosu na vršnjake krenula da uče da čitaju godinu dana kasnije bili bolji.
Studija koja poredi čitaoce ranog uzrasta i one koji tu veštinu kasnije naučile pokazala je da oni koji potpadaju u drugu grupu kasnije veoma brzo nadoknade zaostatak – štaviše, čak i blago nadmaše rane čitaoce kad je reč o razumevanju.
Sebastijan Sagejt, jedan od vodećih istraživača na tom projektu sa nemačkog univerziteta Regenzburg, kaže da studija dokazuje da kasniji početak učenja omogućava deci da učinkovito usklade znanje o svetu – njihovo razumevanje – i svet o kome uče.
„Logično je“, kaže on. „Preduslov razumnog čitanja je jezik, oni moraju da otključaju ideje koje on označava.“
„Naravno, ukoliko ste od malih nogu upućeni na jezik, izgradićete temeljne veštine za čije savladavanje su, inače, potrebne godine. Čitanje se može brzo naučiti, ali kad je reč o jeziku (vokabularu i razumevanju), ne postoje prečice. Potrebno je uložiti veliki napor“, kaže Sagejt.
U drugom radu, koji se bavi iskustvima različitih uzrasta propisanih za polazak u školu, otkrio je da rano savladavanje veštine čitanja ne donosi vidljivu korist kada dete navrši 15 godina.
Ostaje nedoumica: zašto bismo počinjali rano da učimo da čitamo, ako tehnika učenja te veštine danas nije i sama uznapredovala?
Razlika u apetitu za čitanjem i sposobnostima je jedan veoma važan aspekt.
„U trenutku kada treba da krenu u školu ili počnu da uče da čitaju, razlike među decom su ogromne ako govorimo o njihovim osnovnim znanjima“, objašnjava Kaningen.
U studiji koja se bavi modelom obrazovanja u Stajner školi, u okviru kog formalno obrazovanje deteta počinje oko sedme godine, Kaningen je od ukupnog uzroka izdvojila čak 40 odsto dece koja su već znala da čitaju.
„Mislim da razlog leži u njihovoj spremnosti“, kaže ona. Takođe, otkrila je da su starija deca spremnija da „nauče proces čitanja kao nadogradnju već usvojenih jezičkih veština“ jer su jezik usvajala dodatne tri godine.
Svetski dan knjige slavi uživanje u čitanju i veoma je popularan. Na slici je zlatni britanski olimpijac Greg Raterford koji se pridružio proslavi
Studije takođe pokazuju da je sposobnost čitanja daleko više povezana sa vokabularom deteta nego sa njegovim uzrastom, kao i da su njegove verbalne veštine u najvećoj meri najava kasnijeg jezičkog razvoja.
Međutim, znamo da su mnoga deca koja kreću u školu u zaostatku kad je reč o jezičkim veštinama, najčešće je reč o deci iz siromašnijih slojeva.
Pojedini stručnjaci tvrde da njima formalno obrazovanje omogućava da dobiju podršku i usvoje veštine koje su druga deca usvojila na neformalan način kod kuće.
Taj stav zastupaju i predstavnici britanskog ministarstva prosvete. Oni smatraju da učenje čitanja u ranoj dobi predstavlja „jedini efikasan način za premošćavanje tog jaza [kad je reč o jezičkoj veštini]“ za one koji zaostaju kad je reč o jeziku.
Drugi prednost daju suprotnom pristupu – dete treba dati u okruženje gde će uživati i razvijati svoje jezičke sposobnosti, što je, na kraju krajeva, od suštinske važnosti za uspešno savladavanje čitanja.
To je upravo ono što razdragano okruženje podstiče: „Zadatak učitelja je da procene koji je trenutni nivo znanja deteta i poduče ga u skladu sa tim“, kaže Vajz.
Analiza koju je 2009. objavio Kembridž potvrđuje ovu ocenu: „Nema dokaza da će dete koje više vremena provodi učeći na časovima – u poređenju sa onim koje uči kroz igru – na duži rok ‘bolje proći’.“
Kaningem, čija ćerka je takođe odskora počela da uči da čita, nudi razuveravajuće širokogrudu ideju o tome u kom uzrastu treba početi: „Nevažno je da li dete počinje sa četiri, pet ili šest godina dokle god je metod učenja dobar, tj. oproban. Deca su toliko otporna, u svakom okruženju će pronaći prostor za igru.“
Dakle, naša opsednutost jezičkim obrazovanjem u ranom uzrastu ipak nema osnova, i stoga – nema razloga da insistiramo na tom pristupu, pri čemu ne postoji ni očigledna korist od toga.
S druge strane, ako vaše dete krene ranije da uči, ili samoinicijativno pokaže interesovanje za čitanje pre nego što se u školi sretne sa tom aktivnošću, to je takođe sasvim u redu, dokle god istovremeno imate mnogo vremena za plandovanje i zabavu.
Komentari 0