Kao deca, mi smo obavljali kućne poslove. Prali smo linoleum podove, polirali srebrno posuđe, brisali toalet, prali automobile naših roditelja. Sve smo to radili jer su naši roditelji rekli da tako treba, bili su diktatori kojih smo se plašili koliko i Gorbačova ili Fidel Kastra ili nuklearnih bojevih glava. Nismo imali plan poslova,niti “smile” nalepnice. Da bi smo zaradili novac, morali smo raditi… isporučivati novine, kositi travnjake, pakovati namirnice, javljati se na telefon i slično.
Naša deca dobijaju novac samo zato što postoje. Oni nemaju vremena za kućne poslove. Imaju vrtoglavi niz aktivnosti. Njihova detinjstva su kao švedski sto – sve na izvolte. Oni mogu čak da biraju i disciplinske mere. Ne znaju šta znači reč NE.
Naši roditelji nisu brinuli oko uspeha u školi. Verovali su našim nastavnicima i naše obrazovanje prepustili njima.
Niko od nas nije bio talentovan, zato sva naša deca jesu.
Kada naša deca odrastu žaliće jer smo ih previše voleli, zato ih nismo naučili kako da zarade za život, a trebalo je da ih pustimo i da prave greške, a i da se ponekad i osramote. To im je bilo potrebno za veću nezavisnost, za manje vremena ispred ekrana, manje strahova od strašnih internte priča.
Polako shvatamo da su naša deca verovatno nezadovaljna kao i mi uprkos silnim knjigama o roditeljstvu, blogovima, Fb grupama i ostalima koji podstiču krivicu jer su naši osećaji nestali u vazduhu – vaspitanje dece se nije toliko promenilo tokom godina. Još uvek je prilično teško. I kao generacije roditelja pre nas, mnogo važnih stvari o roditeljstvu učimo u hodu.
Priredila: Ivona Jovanović
Komentari 0