Četvrta reakcija (da je sposobna) mogla bi da bude najopasnija od svih. Da li vas sposobnost automatski vodi tamo gde želite da stignete? Ako Elizabet nije pobedila na ovom takmičenju, zašto bi pobedila na sledećem?
Poslednja opcija (reći joj da nije zaslužila da pobedi) u datim okolnostima deluje surovo. I naravno, ne biste joj rekli baš tako. Ali to jeste manje-više ono što joj je otac sa razvojnim mentalnim stavom rekao.
Evo šta joj je doslovce rekao: „Elizabet, znam kako se osećaš. Veliko je razočaranje što si tolika očekivala i pružala sve od sebe ali nisi pobedila. Ali da znaš, još uvek nisi zaslužila pobedu. Bilo je mnogo devojčica koje treniraju gimnastiku duže od tebe i koje su mnogo vrednije vežbale. Ako je ovo zaista to što želiš, moraš mnogo i da se potrudiš.”
Takođe joj je dao do znanja da ako želi da se bavi gimnastikom samo radi zabave, to je u redu. Ali ako želi da se istakne na takmičenjima, potrebno je mnogo više vežbati.
Elizabet je ovaj savet ozbiljno shvatila, provodeći mnogo više vremena u sali vežbajući i usavršavajući svoje nastupe, pogotovo one u kojima je bila najslabija. Na sledećem takmičenju bilo je osamdeset devojčica iz celog regiona. Elizabet je dobila pet medalja za pojedinačne discipline i postala je šampionka u ukupnom plasmanu, noseći kući jedan ogroman pehar kao trofej. Do danas joj se soba toliko napunila odličjima da joj se zidovi jedva i vide.
U suštini, otac ne samo što joj je rekao istinu već joj je i ukazao na to kako da uči iz svojih grešaka i da čini sve što treba da bi uspela u budućnosti. On je duboko saosećao sa njenim razočaranjem, ali nije joj dao lažno samopouzdanje koje bi je kasnije samo odvelo u još neka razočaranja.
Razgovarala sam sa mnogim drugim trenerima i uvek me pitaju: „Šta se desilo sa sportistima koji se mogu dobro trenirati? Gde su oni nestali?” Mnogi treneri se žale da kada svojim sportistima daju korektivne povratne informacije, sportisti se bune da im se podriva samopouzdanje, pa ponekad pozovu kući i žale se svojim roditeljima. Čini se da bi želeli trenera koji će im jednostavno govoriti koliko su talentovani i da na tome sve i ostane.
„Mnogi treneri se žale da kada svojim sportistima daju korektivne povratne informacije, sportisti se bune da im se podriva samopouzdanje, pa ponekad pozovu kući i žale se svojim roditeljima.“
Treneri kažu da u stara dobra vremena posle meča u nižoj ligi ili dečje fudbalske utakmice, roditelji bi na putu do kuće komentarisali i analizirali igru i davali korisne savete. Sada na putu do kuće, kako oni kažu, roditelji sasipaju krivicu u tonama po trenerima i sudijama zbog detetovog lošeg nastupa ili zbog izgubljene utakmice. Ne žele da podrivaju detetovo samopouzdanje time što će njega okriviti.
Ali kao u Elizabetinom primeru, deci je potrebna iskrena i konstruktivna povratna informacija. Ako su deca „zaštićena” od toga, neće dobro učiti. Doživeće savete, treniranje i povratne informacije kao negativne i podrivajuće. Uzdržavanje od konstruktivne kritike ne pomaže detetovom samopouzdanju, ali svakako šteti njegovoj budućnosti.
Konstruktivna kritika: još malo o porukama o neuspehu
Često čujemo termin konstruktivna kritika. Ali zar ne misli svako da su sve kritike koje upućuje svom detetu konstruktivne? Zašto bi neko davao kritiku a da ne misli da je korisna? Međutim, mnogo toga uopšte nije od pomoći već je kritika puno zamerki prema detetu. Biti konstruktivan znači pomoći detetu da nešto popravi, da napravi nešto bolje ili da nešto bolje uradi.
Bili je na brzinu uradio domaći zadatak, preskočivši nekoliko pitanja, a na neka je dao kratke, nemarne odgovore. Otac mu je pobesneo zbog toga. „Ti ovo nazivaš domaćim zadatkom? Zar nikad ne možeš ništa da uradiš kako treba? Il’ si glup il’ si neodgovoran. Šta si?” Ova povratna informacija je istovremeno dovodila u pitanje detetovu inteligenciju i karakter i podrazumevala da su nedostaci trajni.
„Mnogo toga uopšte nije od pomoći već je kritika puna zamerki prema detetu. Biti konstruktivan znači pomoći detetu da nešto popravi, da napravi nešto bolje ili da nešto bolje uradi.“
Kako je tata trebalo da izrazi svoje nezadovoljstvo i razočarenje a da ne masakrira detetove kvalitete? Evo nekoliko mogućnosti.
„Sine, stvarno me ljuti kada ne uradiš ceo zadatak. Kada misliš da ćeš ga završiti?”
„Sine, ima li nešto što nisi razumeo u zadatku? Hoćeš da ga zajedno pogledamo?”
„Sine, tužan sam kada vidim da propuštaš priliku za učenje. Možeš li da smisliš način kako to da uradiš a da ti pomogne da što više naučiš?”
„Sine, ovo izgleda kao strašno dosadan zadatak. U potpunosti te razumem. Imaš li neku ideju kako da ga učiniš zanimljivijim”, ili: „Hajde da smislimo kako da smanjimo muke a da ipak uradimo to kako treba. Imaš li ideju?”
Komentari 0