Da, to sam ja! Nema razloga da me žalite. Da mi govorite kako će sve biti u redu. Da se čudite i išćuđavate, kao da su samo vaša deca zlatna. Da me krišom kritikujete.
To je dete. Još je mali. Plakao je jer je hteo igračku koje je imalo drugo dete. Negde u mojoj glavi to je normalno. Objasnili smo mu sve. I ponavljaćemo mu i dalje dok to ne shvati. Ako ti neko nešto ne da, ne ljutiš se, ne vrištiš, ne bacakaš se…
Negde u knjigama, procitah da je to deo odrastanja. Jos jedna faza. Koju ja nikako da savladam. A dete uspesno da prodje. Svaki njegov vrisak pogadja me direktno u neki deo mozga. I znam da trebam ostati mirna. Ali osecam neodoljivu potrebu da to ne budem. Nego da se izdivljam. Jednom za svagda.
Juče, kada smo se, nakon tog vrištanja, vratili kući, obuzelo me neko ludilo. Vikala sam, o kako sam vikala, na svoje dete, koje se iz besa bacakalo po podu. Vikala sam a trebala sam ga ignorisati. Ali haos u mojoj glavi, koja je od silnog vrištanja i bacakanja ključala, nisam uspela da smirim.
Stavila sam dete na mesto za tzv.kazne, pokušavajući mu sve objasniti. Uzaludno. Vršstanje je nadjačalo razum, bes je preplavio sve. Vikala sam par minuta. Na kraju shvativši i da je to zalud, rekla sam mužu, slomljena, bez trunke snage, umorna, posramljena, iscrpljena: Ja više ovo ne mogu da slušam. I otšsla sam, u drugu sobu, zavukla glavu pod jastuk i plakala. Dugo plakala. Nastupio je prekid. Nekakva belina. Nisam mislila ni o čemu, nisam ništa ni osećala. U nekom trenutku sam i zaspala, ne sećam se. Osećala sam se praznom, kao ljuska oraha, praznom, krivom, što nisam ostala dosledna sebi i što sam prekršila nesto davno obećano. Nema vike, samo lepo objašnjavanje. Da li je to moguće?
Dok sam ja tako ležala, kao kakva lutka, dete je na svakih desetak minuta dolazilo do mene. Toga se ne sećam, muž mi kaže, ljubio me je i mazio moj dečak, i govorio: Ne mama plače, ja bude dobar. I što je najgore od svega, ili najbolje, posle te scene bio je miran kao bubica. Ma bio je divan, zlatan. Ma, neka bude i nevaljao, samo da se ne ponaša tako sumanuto.
Pročitajte i Važna stvar o vikanju
Ja ne znam da li je to ponašanje normalno. Ne znam, ali se trudim i nekako borim. Ne znam da li je moguće da svaki atom moje snage i energije ide na mog dečaka. Da li je to potrebno? Da li grešim? Gde grešim? Treba li da se brinem? Ili da se stidim? Kada opet dodjemo u parkić, da li će neko reći eno je ona mama čije je dete onako plakalo? Lakše bi mi bilo da kažu: To je onaj mačak čijeg je tatu pojeo miš…Bar bih znala na čemu sam.
A ovako, mogu da strepim da li će se sve ponoviti. Kada će se ponoviti. Da svima napomenem, pa da znaju unapred. Da, ja sam ta majka čije je dete juče plakalo. Ne znam da li će i kada će opet. Nadajmo se da neće. Jer objašnjavali smo mu i muž i ja koliko je to pogrešno. I kako nije lepo. Ali, mali je još, valjda će uskoro shvatiti.
A valjda ću i ja shvatiti da od vike nema vajde. Da ću dete samo zastrašiti. A sebe iscrpeti. I opet biti kao polumrtva. Dok ležim i dišem, a ne čujem i ne osećam ništa. Ne, ne želim taj osećaj više… Nikada…
Draga moja i ja sam mama uskoro dvogodisnjaka,vjerujes li mi da sam se i ja zapitala bezbroj puta jel samo moj sin probudi i nasu zgradu i susjednu cikom i placem ukoliko zelim da ide spavat na vrijeme,ili kuci sa igralista ili slicno ..to je teror i ja sam objasnjavala i objasnjavam i razgovaram i pricam i samo jos ne hodam na trepusama da mu nesto objasnim ali neke stvari shvati neke nikada koliko god ja ponavljala.To je proces,odgoj je proces koji je dugotrajan..Meni su se desavali dani da me je toliko puta doveo do ruba zivaca,da sam htjela izac iz stana i cekat muza s posla uplakana na stepenicama,ali onda sam rekla,neces ti mene ..I pocela ignorisat njegove ispade i pocela glumiti njega u nj ispadima i objasnjavat mu da ako tako vristi place i prica ne ratzmijem ga…i napredujemo malim koracima,samo da znas nisi sama,puno nas je u slicnoj situaciji i ja jos plus imam kcerkicu rodjenu odmah nakon sina koja je isto beba,i vjeruj mi mi to hocemo,mi to mozemo 🙂