Pustiti decu da idu svojim putem, to je bio cilj, jedini pravi, roditeljski. Emocije su nuspojava. Ćao, nema više. Nema više da ih gledaš kako rastu, smeju se, živciraju te, prepiru se međusobno, pametuju, padaju ispite. Čekaš da se jave s mora jer su pošli kolima i ljute što zoveš u nevreme. A onda stignu kasno uveče i pojedu ručak pripremljen za sutra. Nađeš polupraznu šerpu i kutlaču na stolu ujutru (to je doduše bio običaj muškog dela ekipe). Zakoračili su dalje. Tako treba.
Evo me ponovo u Beču. Juče sam bila lepim privatnim povodom na ručku nadomak Graca.
Ekološka kuća. Puno prozora i svetlosti. Terasa s pogledom na šumu, jeleni su česti gosti. Enterijer jednostavan, sveden, skroman i funkcionalan, osećaj slobode.
I…samo jedan ekran osrednje veličine u uglu prostrane dnevne sobe.
Domaćini su mi, između ostalih, dečak od devet i devojčica od jedanaest godina. U njegovoj sobi sportska oprema, u njenoj mašina za šivenje i veliki drveni konj (ide na jahanje). Sve vreme su tu oko nas, pokazuju mi kućice za ptice i mali bazen u dvorištu koji oni održavaju. Prijatno sam iznenađena što nisu u virtuelnom svetu. Kažu da imaju jedan mobilni telefon, zajednički, kojim obično prave selfije. U školi koriste jednostavne pametne satove kojima se mogu javiti roditeljima u slučaju nužde. Imaju videoigre, ako sam dobro shvatila, neke interaktivne, koje zahtevaju njihovo fizičko učešće i upotreba im je strogo kontrolisana.
Danas smo proveli polovinu dana u ogromnoj parkšumi. Puno dece, nema ljubimaca, da bi se i najmanja, tek prohodala deca slobodno kretala i valjala po travi. A uznemirili bi i srne i veverice koji provire i protrče povremeno. Svi s roditeljima sede na ćebadima, a na puno mesta su drvene sprave za igru, bazen s peskom u senci. Nema mobilnih. Nit u njih zure deca, nit ih u rukama drže roditelji.
Mog malog pacijenta u Podgorici roditelji često hoće da zabave crtanim s mobilnog telefona, “ da se smanji stres“. Prirodno je da negoduju dok ih pregledam. I uvek zamolim roditelje da meni i etetu omoguće “ naturalnu“ komunikaciju. Ona je važna, jer spada u deo pregleda, a plač nama pedijatrima ne smeta. Niti utiče na kvalitet istog.
Jesu li crnogorski drugarići već par koraka u zaostatku u odnosu na austrijske, čiji su roditelji osvestili nesagledivu štetu od ekrana u ranom uzrastu.
Koliko smo u stanju da shvatimo i prihvatimo da su dugoročne posledice ekranizma: kašnjenje u mentalnom sazrevanju deteta koje razvija paralelne, unutrašnje svetove, slične onima iz spektra autizma. Kasni razvoj govora i kapacitet za koncentraciju. Usporavaju se saznajne funkcije, tj sposobnost ovladavanja novim veštinama i “ učenje novog gradiva“.
Daleko smo..daleko
Dr Nina Mandić, pedijatar
PZU ,,Doktorica Mica”
Komentari 0