Danski recept: Srećno dete dva dana ne sme juriti za obavezama

„Tad bi počele da se penju po meni. Najčešće bih počela da ih golicam i puno smo se smejale. Znale smo da plepšemo po kući ili skakućemo po sobi, izmišljajući što blesavije pokrete. I danas sednem iza njih i pravim se da im crtam nešto na leđima, a one moraju da pogode šta“, kaže ova mama, stručnjak za odgajanje dece.

„Sve to ništa ne košta, ne zahteva mnogo vremena, a stvara osećaj povezanosti i vrlo je važno za zdravo odrastanje deteta“, poručuje autorka, a o tome je pisala i u prvoj knjizi, „Danski recept za srećno dete“.

„Igra povećava samopoštovanje, samosvest i mentalno i fizičko zdravlje, podstiče maštu i nezavisnost, kreativnost i sposobnost za preuzimanje rizika, izazova, za rešavanje problema i nošenje sa novim situacijama“, kaže i nastavlja:

„Kao roditelji često ulažemo puno vremena u to da deci pružimo što više organizovanih aktivnosti, koje ih pripremaju za svet odraslih, na temelju onoga što mi mislimo da bi trebali da nauče i koja iskustva da steknu, pa onda cele nedelje razvozimo decu nakon škole na treninge, časove muzike, jezika…

A dete koje je pretrpano obavezama nema vremena za najvažnije – da istražuje, bude kreativno i maštovito i uči iz sopstvenih iskustava“, napominje. „Roditelji bi trebalo da pronađu balans između napora da sa decom nešto „postignu“ i slobodne igre. To je najbolji poklon koji im možemo dati“.

„Moje ćerke su uz vrtić i školu u slobodno vreme imale samo dve aktivnosti nedeljno, a dva dana nisu imale nikakvih obaveza. To znači da nisu imale ni unapred dogovoreno druženje sa drugom decom nego su mogle da provode vreme kod kuće, onako kako žele“, kaže psihološkinja i dodaje kako je takav način vaspitanja sigurno jedan od glavnih razloga zbog kojih su Danci već 40-ak godina prvi po indeksu sreće u svetu. Mali Danci i danas puno vremena provode u prirodi i penju se po drveću, kaže, jer su mnogi vrtići u blizini šume. Tako deca istražuju svoje mogućnosti i stiču važna iskustva.

„Mnogi roditelji danas se boje da puste dete da slobodno juri ili se penje na drvo. Boje se da će dete da padne. Pa šta?! Život je pun uspona i padova, jedno ogrebano koleno nije ozbiljan problem. Ako padne, naučiće da ustane, time mu zapravo činimo uslugu“, kaže Iben.

Zato nemojte stalno da nadzirete dete i prekidate ga upozorenjima: ‘pazi, pašćeš’ ili ‘spusti se, odmah!’. Time mu šaljete poruku da ne verujete u njega i da nešto ne može, zbog čega će vremenom početi da se oseća nesigurno, pa i manje vredno. Ako roditelji pokazuje da ne veruju u njega, zašto bi ono samo verovalo da nešto može, pojašnjava.

Dodaje kako ni za dete ni za roditelja nema lepšeg trenutka od onog kad mališan uspe da se popne na vrh penjalice i uživa u pobedi, to je trenutak kad se oslobađa dopamin i osećaj sreće, raste mu samopouzdanje i samosvest.

Mišljenje dečjeg psihijatra

Vesna Vidović, neuropsihijatar i specijalista dečje i adolescentne psihijatrije, profesorka na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, kaže kako psihološkinja iz Danske govori odlično, ali o roditeljstvu u idealnim uslovima.

„O ovome što govori mislim sve najbolje, ali čini mi se da nije uzela u obzir današnji način života i današnju decu, i da današnji psihijatri i psiholozi o vaspitanju dece često govore kroz parole. Naime, deca se danas od najmanjih nogu, u to slobodno vreme, hvataju za mobilne telefone i kompjutere, i pre nego što počnemo da govorimo o tome kako bi trebalo da trče po parku, moramo da vidimo kako da im otmemo te mobilne telefone iz ruku“, kaže.

Dodaje kako su poruke šalje koje danska psihološkinja svakako korisne, ali čini joj se da govore o idealnom konceptu, dok današnje društvo i roditeljima i deci jednostavno nameće neke stvari.

„Na neke stvari nas jednostavno tera prihvaćeni sistem vrednosti. Celo društvo je kompetitivno i danas se traži da govorite 5 jezika i da ste dobri u 5 sportova, jer se to posebno boduje, pa se roditelji tome prilagođavaju. Osim toga, organizovane slobodne aktivnosti treba da imaju mesto u životu deteta, jer deca tako rade nešto korisno, druže se sa vršnjacima i razvijaju određene veštine, a da istovremeno nisu prepušteni sami sebi ili ulici“, kaže dr Vidović, i dodaje da je istina da mnogi roditelji ponekad preteruju.

„Bez sumnje je strašno ako dete tokom nedelje ide na 3 jezika i još se bavi sa 3 sporta, pogotovo kada roditelj kaže da se to mora, a ne da je to izbor deteta“, upozorava prof. dr Vesna Vidović i dodaje kako je važno pronaći neki balans između organizovanog vremena i vremena za igru.

I danska psihološkinja se slaže sa tim i jedan od njenih najbitnijih saveta jeste: „Dete svaki dan treb da ima dva slobodna sata, jedan posle podne, drugi nakon večere, uvek u isto vreme. Ako to nije moguće, neka to bude barem jedan sat, a vikendom i puno više. Neka dete izabere šta će da radi“.

Šta možete da radite sa decom, a da vas ništa ne košta?

1. Valjajte se po podu, golicajte ili gnjavite na krevetu (dogovorite pre toga neki znak na koji ćete se zaustaviti, ako vas ili dete nešto zaboli);

2. Plešite i pevajte – to možete da radite i sa bebom u naručju, samo pazite da joj rukom uvek podupirete glavicu i vrat. Sa odraslom decom – ‘otkačite’;

3. Ispitajte detetova osećanja i stavove kroz igru; na primer, možete da se igrate da meda ide u vrtić sa drugim medvedićima i lutkama, kako biste videli šta dete oseća prema vrtiću i ima li problema sa nekom decom;

4. Čitajte zajedno, slikovnice, bajke, knjige za decu, a ponekad i izmišljajte priče o tome kako ste bili princeza ili je tata radio u cirkusu – to podstiče razvoj mašte i omogućava detetu da vas doživljava drugačije;

5. Masirajte detetu ručice ili noge dok sedite pred TV-om, ili mu dopustite da vas češlja i pravi vam frizure;

6. Crtajte prstom po detetovim leđima, neka pogađa šta ste nacrtali;

7. Napravite kućicu od kartona, ali tako da dete ima glavnu reč o tome kako će izgledati i kako ćete je ukrasiti;

8. Osmislite mali poligon – „teren sa preprekama“ u dnevnom boravku koje dete treba da prekorači ili preskoči, a da se usput provlači ispod stolca ili mora na kolenima da ih zaobiđe.