Foto: Freepik
Posle decenija ušuškvanja i “vatiranja” dece kako ne bi slučajno zaradila neku ogrebotinu ili modricu, sve lošije fizičko i mentalno zdravlje mladih nateralo je stručnjake da se ozbiljno zamisle nad postojećim preporukama i praksama koje su usmerene na uklanjanje svakog, pa i najmanjeg rizika od povreda.
Kanadsko udruženje pedijatara ovih dana donelo je nove preporuke koje rizičnu igru vraćaju u obavezan repertoar dečijih aktivnosti, u cilju smanjenja gojaznosti i kardiovaskularnih bolesti kod mladih, ali i podsticanja zdravog psihičkog i socio-emocionalnog razvoja. Očigledno se shvatilo da život bez rizika ne postoji, i da držanje dece pod staklenim zvonom samo jednu opasnost zamenjuje drugom, često mnogo gorom. “Deca treba da budu bezbedna koliko je neophodno, a ne koliko je moguće,” navodi se u tekstu preporuke.
Šta kanadski pedijatri preporučuju za zdravo odrastanje?
- skakanje, penjanje, balansiranje na visini
- brzu vožnju biciklom, trčanje, sankanje, klizanje
- nadgledano korišćenje sekira, testera, čekića i konopaca
- igranje uz vatru ili vodu
- rvanje, koškanje, mačevanje štapovima
- tumaranje po igralištima, komšiluku, šumi, bez prisustva odraslih (ili kod male dece, uz nadzor sa distance)
- igre sudaranja
- gledanje druge dece kako se igraju borbe
Ako niste sasvim načisto kako u praksi to skakanje i penjanje treba da izgleda, dali su i detaljna objašnjenja:
Igra na visini može biti:
- za malo dete, penjanje na stolicu i skakanje sa nje
- za malo starije dete, penjanje na drvo
- za dete koje je nesigurno, penjanje na nisko drvo ili niže grane drveta
Suština je da svako dete treba da oseća uzbuđenje, radost, ali i izazov, dakle da radi nešto što je uvek malo iznad njegovih trenutnih kapaciteta.
To naravno ne znači da decu treba izložiti opasnosti bez ikakvih mera predostrožnosti. Kako je naglašeno u preporuci, rizična igra nije puštanje dece da se igraju na prometnoj ulici, nekorišćenje kaciga, prsluka za spasavanje itd, kao ni forsiranje dece da rade stvari koje ne žele i za koje nisu spremna.
Dr Emili Bolije, autorka preporuka Kanadskog udruženja pedijatara, kaže da je posle 20 godina proučavanja rizične igre, utvrđeno da ona ima višestruke koristi za decu. “Deca su aktivnija i razvijaju motoriku, bolje im je fizičko zdravlje i manje pate od gojaznosti i kardiovaskularnih oboljenja. Takođe, deca su manje pod stresom i imaju bolje odnose sa vršnjacima, manje ulaze u konflikte i imaju više samopouzdanja.”
U većem su riziku da se povrede dok treniraju sport
U preporukama se nalaze i neke statistike koje idu u prilog slobodnoj igri u prirodi. Kako se navodi, rizik od povreda prilikom penjanja na drvo je i do 20 puta manji nego recimo prilikom igranja fudbala. Deca su, pokazuju istraživanja, u većem riziku da se povrede dok treniraju sport na organizovan način, nego dok se nestruktuirano igraju.
Štaviše, izgleda da savremena, pažljivo dizajnirana igrališta i nisu tako bezbedna, upravo zato što nisu dovoljno izazovna za decu, pa ona pokušavaju da ih koriste na opasnije načine i tako se povređuju.
U preporukama se roditeljima savetuje da izdrže 15-30 sekundi pre intervenisanja ukoliko nisu sigurni da li dete radi nešto što je previše opasno. Takođe, da izbegavaju fraze poput “Pazi”, “Jesi li siguran da je to pametno?”, “Uspori”, “Nemoj previsoko”, jer ono što deca čuju je “Ne verujem ti” i “Ne mislim da to možeš”. Tako deca postaju preoprezna, a pritom im ne dajete nikakve konstruktivne savete koji bi im pomogli da se izbore sa rizičnom situacijom. Deca ne samo da gube samopouzdanje, već i zainteresovanost za aktivnu igru.
Ukoliko morate da intervenišete, to radite na način koji kod deteta povećava svest o situaciji i svom ponašanju, i pomaže mu da reši problem, na primer: Da li osećaš da je ta grana čvrsta? Primećuješ li da je taj kamen klizav/nož oštar? Jesi li uplašen/a, uzbuđen/a, bezbedan? Kakav ti je plan nakon što skočiš na tu stenu? Kako si mislio/la da siđeš/izađeš/pređeš?
Opasna igra – trening za emocije
Deca moraju da iskuse opasnosti da bi se normalno razvijala, pre svega da bu uopšte naučila da procenjuju rizike i znaju za šta su sposobna a za šta nisu, kaže Mariana Brusoni, razvojni psiholog sa Univerziteta Britanska Kolumbija. “Tako uče da reaguju kada se nešto nepredviđeno desi, i razvijaju rezilijentnost. Opasna igra je trening za izlaženje na kraj sa snažnim emocijama, vežbanje kako da kontrolišemo uzbuđenje, strah, anksioznost,” dodaje ona.
Kako smo uopšte došli u situaciju da nam deca odrastaju pod staklenim zvonom? Brusoni smatra da je ekonomsko raslojavanje učinilo da roditelji, brinući za budućnost svoje dece, sve više vrše pritisak na njih kada je obrazovanje u pitanju, što ostavlja malo vremena za igru. Igra je postala gubljenje vremena.
Takođe, porastao je i pritisak na roditelje da sačuvaju decu od svake opasnosti. Svaka dečija povreda postala je povod za osuđivanje i posramljivanje roditelja.
Međutim, kako je vreme pokazalo, sada se suočavamo sa novim problemima, jer čuvanje dece od svih rizika onemogućava da odrastu u sposobne, kompetentne osobe.
“To je kao i svaki drugi mišić – morate da uvežbavate veštine i razvijate ih da biste jednoga dana znali da se snađete.”
Institucije moraju rizičnu igru da shvate ozbiljno
Naravno, sve to lepo zvuči na papiru, ali roditelji su danas sve više suočeni sa činjenicom da nemaju gde da puste decu da se igraju, što zbog saobraćaja, nedostatka infrastrukture, ali i zbog praznih parkova i igrališta, usled ubrzanog načina života i roditeljskih strahova.
Zbog toga preporuke Kandaskog udruženja pedijatara naglašavaju važnost podrške institucija, poput škola i vrtića, kao i lokalnih zajednica, u obezbeđivanju jednakih mogućnosti za bezbednu igru na otvorenom. Neke ogranizacije za decu i mlade već obučavaju vaspitače kako da decu podstiču u rizičnoj igri.
Evo šta Kanadsko udruženje pedijatara konkretno preporučuje kako bi slobodna, rizična igra postala tema od izuzetne važnosti u kanadskom društvu:
edukacija porodica prilikom poseta pedijatru.
dodavanje rizične igre na listu lekarskih preporuka kod prevencije gojaznosti, anskioznosti i problema sa ponašanjem.
“prepisivanje” aktivne, slobodne igre na otvorenom, kao alternative organizovanoj fizičkoj aktivnosti, sa propisanim nedeljnim brojem sati.
pomaganje roditeljima da nauče da koriste drugačiji rečnik kada sa decom govore o opasnostima prilikom igre.
edukacija nastavnika, lokalnih vlasti i članova lokalne zajednice
ulaganje u kreiranje prostora za praktikovanje rizične igre, u vrtićima, školama i na javnim igralištima.
finansiranje obuke edukatora i školskih uprava kako bi se upoznali sa dobrobitima rizične igre i načinima na koji mogu da je omoguće.
Kako da se borimo za rizičnu dečiju igru?
Daleko smo mi od svega ovoga, naše insitucije još dalje, ali da bismo uopšte počeli da se borimo za bolje uslove za dečiju igru i pravo na zdravo odrastanje, moramo, za početak, osvestiti koliko je ova, naizgled beznačajna aktivnost, zaista ključna za razvijanje nekih od sposobnosti koje vode upravo onom životu koju svaki roditelj želi svome detetu.
Zato, pažljivo proučite ove preporuke kanadskih pedijatara, podelite ih sa onima koji slično razmišljaju ali im trebaju reči ohrabrenja kako bi svojoj deci dali više slobode, i polako radite na stvaranju zajednice koja će slobodnoj, ponekad i pomalo opasnoj dečijoj igri, vratiti status koji joj sa pravom pripada.
Autor: Jovana Papan, psihodinamski integrativni kouč u edukaciji
Komentari 0