MLADI mnogo očekuju od leta i raspusta. A šta će se dogoditi ako glavnu junakinju Sofiju smestim u malo mesto na Hvaru sa dve babe? To mi je bila osnovna teza, međutim, kada sam počela da pišem, otvarala su mi se razna pitanja – o identitetu, porodičnim odnosima, ekonomskoj krizi, prijateljstvu, odnosu mladih i starih, smrti, toleranciji, posledicama rata – kaže, za “Novosti”, Jasminka Petrović, povodom romana za decu i mlade “Leto kada sam naučila da letim”, u izdanju “Kreativnog centra”.
Uz karakterističnu mešavinu humora, živopisnih likova i autentičnog prikaza ljudskog iskustva, autorka više od 30 dečjih knjiga u novom romanu pruža pogled na posledice prethodnih decenija iz perspektive današnje generacije mladih, ali istovremeno se bavi i univerzalnim temama. Sve počinje kada glavna junakinja Sofija odlazi na more sa bakom u Hrvatsku, u posetu, kod druge bake…
– Nekako sve to se aktiviralo, i kod junaka u knjizi i kod mene. Bili smo preplavljeni tugom, patnjom i bolom. Pretilo je da ćemo se raspasti u paramparčad. Onda sam se mašila za humor i ljubav, kao davljenik za slamku, i nekako uspela da dovedem stvari u red. Tako smo se spasli – kaže Jasminka Petrović.
* Šta vas je inspirisalo?
– Junaci knjige su nekolicina tinejdžera i njihova rodbina. Sofija, mlada Beograđanka, sasvim neočekivano saznaje da pripada mešovitoj porodici. Zbunjena je. Kako je moguće da joj roditelji nikada nisu kazali da ima rođake u Hrvatskoj? Šta će na to reći njen drug Peđa, koji ne voli strance. U bivšoj Jugoslaviji ljudi su se često selili s kraja na kraj države, zbog vojne službe, školovanja, posla, bračnih veza… Kada je počeo rat devedesetih, neki su se vraćali u svoje rodne gradove, neki odlazili u svet, a mnogi su ostali tu gde su se zatekli. Putujući po Srbiji i ostalim zemljama regiona upoznala sam takve ljude. Oni uglavnom žive tiho i skromno, pritisnuti nerešenim porodičnim i političkim odnosima. Na njih se svalila sva ratna i posleratna muka, oni nisu uspeli da se snađu, prepakuju, okoriste. Mnogi od njih ne smeju glasno da kažu odakle potiču, čak i dvadeset godina posle završetka rata.
SUROVA ISKRENOST– PRE nego što pošaljem rukopis uredniku, najpre ga dam na čitanje deci. Tako iz prve ruke saznam šta je dobro, a šta treba da popravim. Ovakav način rada usporava objavljivanje knjige, ali meni kao autoru uliva sigurnost. Deca su surovo iskrena, njihove opaske mogu i da zabole, ali bar znam na čemu sam. Ovog puta dogodilo se nešto zanimljivo. Dok sam se dogovarala sa decom da preuzmu rukopis, oni su sa mnom bili na “vi”, a kada smo se kasnije nalazili po Beogradu da mi kažu svoje utiske, nekako spontano su prešli na “ti”. To sam shvatila kao najveći kompliment, prihvatili su me u svoje “pleme”, ulaznica mi je bila “Leto kada sam naučila da letim” – kaže Jasminka Petrović o recenzijama za knjigu koju su napisali mladi čitaoci.
* Kako se problemi odrastanja i prijateljstva pokazuju u našem vremenu?
– Deca iz Srbije danas retko putuju, razlog su uglavnom finansije. Drugarice poručuju Sofiji da pozdravi more i da će ga i one upoznati kada postanu slavne i bogate. Sećam se jednog projekta na Staroj Planini. Autobus je putovao Srbijom i skupljao srednjoškolce po gradovima. Jedna devojčica Vranjanka zvala je organizatorku svakih pet minuta, bila je u strahu da je ne zaboravimo na stanici u Nišu. Kada je konačno ušla u autobus, vršnjaci su počeli da je zadirkuju da je mamina maza, a ona je sva zajapurena i uplakana rekla: “Ljudi, ja sam prvi put napustila Vranje. Za mene je Niš kao Njujork!” Naravno, niko više nije zucnuo u autobusu. Mi odrasli se često bunimo što nam deca “vise” na internetu i društvenim mrežama. Ali na taj način oni su u centru zbivanja, povezuju se s vršnjacima iz drugih zemalja, dolaze do stipendija, knjiga, omiljenih bendova, rođaka, poslova, voljenih osoba… Snalaze se na elektronskim uređajima, kao ribe u vodi i to ih čini građanima sveta.
* Mnogi im to zameraju?
– Ne bih im ja to oduzimala, samo bih im još nešto dodala, a to je razgovor. Sofija je postavljala najrazličitija pitanja baba Mariji i nona Luciji. One nisu odmahivale rukama, prevrtale očima, niti je gledale popreko i s visine. One su joj odgovarale onako kako su najbolje znale i umele. Današnjoj deci i mladima u Srbiji nedostaje razgovor sa odraslima.
* Dotičete se prošlog vremena, bivše zemlje, odlazaka na hrvatsko more, posledica ratova devedesetih. Kako sve to izgleda iz perspektive današnjih mladih ljudi?
– Zbunjujuće. Preko interneta i medija dostupan im je ceo svet, a jedva znaju šta se dešava iza prve tarabe.
Tek poneki – kaže Jasminka i ističe dobra iskustva sa gostovanja hrvatskih pisaca u Beogradu i njenog u Zagrebu.
– U oba slučaja deca su bila radoznala, vesela, otvorena. Prave se pomaci, ide se napred, ali uglavnom zaslugom pojedinaca i velikim entuzijazmom. Važno je da se mi odrasli okupljamo oko dece. Da im pružamo mogućnost da se slobodno šetaju kroz celu kuću, a ne da im neke sobe držimo zaključane. Jer kad se nešto zabranjuje ili ne odobrava, budi se dodatna pažnja, stvaraju se iskrivljene priče i kod odraslih, a kamoli kod dece.
* Glavna junakinja Sofija povlači se u knjige i sanjarenje i otkriva da zbog čitanja postaje pametnija i bolja osoba, oseća se kao da leti…
– Sofija voli da čita i njoj knjige pomažu da bezbolnije odraste. Ona traga za svojim štivom. Pretura po noninim policama, raspituje se kod Luke rođaka. Neke knjige joj se sviđaju više, neke manje, ali ona nastavlja da ih pronalazi i čita. Za knjigama se traga čitavog života, kao za prijateljima.
* Da li je književnost današnjim tinejdžerima postala nepotrebna, zamarujuća, daleka?
– Gostujući po školskim i gradskim bibliotekama u Srbiji shvatila sam da postoje dve kategorije čitača: deca koja mnogo čitaju i deca koja čitaju vrlo malo. U mom detinjstvu ti ekstremi nisu postojali, najviše je bilo “zlatne sredine”. Ali kako se danas sve menja, menjaju se i navike čitanja. Opet mislim da je lopta u dvorištu nas odraslih. Nije dovoljno samo da grdimo mlade što ne uzimaju knjige u ruke, već je potrebno da ih učimo na ličnim primerima. Da li mi čitamo? Da li su klasici koje smo mi voleli zanimljivi današnjoj deci? Da li savremeni pisci pišu o temama koje se tiču mladih? Da li nastava srpskog jezika motiviše decu da čitaju i pišu? Koje knjige su na listi za lektiru? Kakve knjige za decu objavljuju domaći izdavači? Da li Ministarstvo obrazovanja i Ministarstvo kulture dovoljno međusobno sarađuju kada je reč o književnosti za decu i mlade?
* Nije sve izgubljeno, jer su, po vašem mišljenju, najvredniji bibliotekari?
– Sa skromnim sredstvima oni čine čuda na polju motivacije dece na čitanje. Ovu tezu mogu da potvrde sve moje kolege dečji pisci. Danas su biblioteke svetionici u Srbiji. Škola se sve više udaljava od života, porodica je uzdrmana, dečja pozorišta postoje tek u nekim gradovima, bioskopske karte su skupe, muzeji gotovo da ne rade… i deca nalaze utočište u bibliotekama. Tamo se odvijaju promocije, programi, radionice, manifestacije, susreti, kvizovi… U bibliotekama se deca smeju i raduju.
* Ni ova knjiga nije mogla bez Dobrosava Boba Živkovića?
– Uradio je predivnu ilustraciju za koricu knjige. Nas dvoje se družimo i sarađujemo gotovo trideset godina. To je onaj nivo kad je dovoljno da se pogledamo i već znamo ko šta misli.
Komentari 0