Moj  suprug i ja, nedavno smo bili sa našom decom od sedam i pet godina na večeri u jednoj piceriju u Parizu. Kako smo dan proveli „na nebu“,  na vrhu Ajfelovog tornja, bili smo puni entuzijazma i prelepih utisaka, ali večeru je upropastilo veoma nepristojno ponašanje. Ali ne naše dece koja su srećna jela svoju picu, nego ponašanje šezdesetogodišnje Britanke koja je sedela za susednim stolom i streljala nas pogledom od kako smo ušli.

Naše uživanje u dezertu prekinuo je veoma glasan komentar starije gospođe. Čoveku koji je sedeo preko puta nje, rekla je: „Jedina mana ovog retorana je što u njemu ima mnogo dece.“

Možda je trebalo da odreagujem na taj komentar, ali sam kao roditelj naučila da je najbolji način da se nosiš sa ispadima u javnosti tako što ih ignorišeš.

I to nije prvi put da sam se susrela sa tako nečim, a mnoge prijateljice žalile su mi se da su bile u sličnim situacijama.

Baš ove nedelje u medijima se raširila vest kako jedan tematski kafić u kom gosti treba da ožive osećaj putovanja brodom, zabranjuje da u njega dolaze deca mlađa od 12 godina uz objašnjenje da želi da njegovi gosti u „putovanju“ uživaju bez ometanja i uznemiravanja.

I on nije jedini vlasnik ugostiteljskog objekta sa tim stavom. Čini se da gotovo svuda u svetu postaje veoma popularna taj „deca nisu poželjna“ stav.

Čak iako to ne piše, zaposleni i gosti veoma jasno stavljaju do znanja da to misle.

I nisu u pitanju samo kafići i restorani, postoje i hoteli, čak i čitava mesta koja su rezervisana samo za odrasle, što mi je potvrdila i radnica jedne turističke agencije koju sa pozvala povodom ovog svog malog istraživanja.

Takođe, na osuđujuće poglede i komentare može da se naiđe i u supermarketima, prodavnicama, knjižarama.

Čak i mnogi moji prijatelji u tridesetim i četrdesetim godinama, a nemaju decu, žale se kako su ručkovi u kafeima i restoranima postali nemogući i kako im je teško da pronađu mirno mesto za uživanje.

Sa jedne strane, dovedu vas u situaciju da vas je sramota svog deteta koje je samo – dete, čak i da se osećate poniženo jer imate decu.

A sa druge strane – da li možemo da im zamerimo ako im smeta da im se tuđe dete vrzma oko stola i stavlja prstiće u tanjir onda kada oni žele da razgovaraju sa prijateljima i uživaju u svom obroku?

Ili smo postali društvo koje ne prihvata decu? Da li postajemo izrazito netolerantni na mališane i njihovo nepredvidivo ponašanje?

Prirodno je, naravno, da osećamo ljutnju i potrebu da se stanemo iza svoje dece i bojkototujemo i žalimo se i to na nekim višim nivoima, međutim, to se ne dešava, a revolucionarne ideje o protestima nikada ne prolaze.

Kako se vi kao roditelj osećate povodom toga? Da li je izričita zabrana i oznaka na restoranu zaista potrtebna ili je dovoljno da nas puste da mi sami, kao roditelji, procenimo gde možemo da odvedemo naše dete?