Tokom nekoliko godina posle rođenja dete je potpuno bespomoćno, tako da ga majka okružuje svojom brigom i pažnjom. Pretpostavljajući šta je sa detetom koje ne ume da govori – „čitajući mu misli“ – ona uspeva da mu zadovolji potrebe i stimuliše razvoj. Majka i malo dete su u psihološkoj simbiozi jer majka funkcioniše kao da je dete deo nje. A kada dete počne da odrasta, da razume svet, ova simbioza polako labavi kako bi došlo do konačnog cilja – odrastanja deteta. Jedan od načina da roditelji nesvesno sabotiraju odrastanje jeste da nastave da brinu za dete ili odraslu osobu onda kada to nije potrebno, piše „Politika„.
Svakako da roditelji treba da brinu o deci onda kada deca nisu sposobna da brinu sama o sebi. Cilj svakog dobrog roditelja je da pripremi dete za samostalan život u ljudskom društvu, tako da treba da ga postepeno uči da samo brine o sebi. A kada neko postane sposoban da brine sam o sebi on je odrastao jer može da bude samostalan. To neki roditelji doživljavaju kao da više nisu potrebni. I umesto da prestanu da brinu o odraslom detetu koje dobro brine samo o sebi, i da ga vole bez brige i zabrinutosti, oni nastavljaju da izražavaju zabrinutost za svoje odraslo dete. Čak i onda kada je ono u dvadesetim, tridesetim, pa čak i četrdesetim godinama. Majke izgovaraju: dok sam živa ti ćeš biti moje dete. I zato ona, na primer, „ne može“ da zaspi sve dok joj se tridesetogodišnja kćerka, koja je subotom izašla u provod, ne javi telefonom da je sigurno stigla kući, pa makar i u tri sata noću.
Ako kćerka nije naučila da brine sama o sebi, nikakva majčina briga je ne može zaštititi od bilo kakve nevolje. Njena briga nema pozitivnu funkciju osim da potvrdi odnos ljubavi. Majka veruje: kada ne bih brinula, bila bih ravnodušna, a to je negacija ljubavi i dokaz da sam loša majka.
Ne samo da nije pozitivno, već je izjednačavanje ljubavi sa pokazivanjem brige i zabrinutosti veoma negativno. Na taj način roditelji psihološki zabranjuju deci da odrastu. Stalno poručuju da su oni ti koji su odgovorni za svoju odraslu decu, a da su deca ta koja su neodgovorna. Nepotrebno zabrinuti roditelji neprestano šalju dve toksične psihološke poruke. Prva je da je njihovo dete nesposobno, a druga je da je ovaj svet veoma opasno mesto. Iako neka „deca“ prepoznaju negativnost ovakvih poruka tako da veoma burno protestuju, većina ih u većoj ili manjoj meri prihvata. A kada ih prihvati, dolazi do sindroma prezaštićenog deteta čije su glavne osobine pasivnost zbog ubeđenosti u sopstvenu nesposobnost i strah od spoljašnjeg sveta. I zato roditelji koji preterano brinu ne treba da su na to ponosni.
Komentari 0