Kako postaviti granice?
Teško je govoriti o postavljanju granica u jednoj izolovanoj situaciji jer se odnos roditelja i deteta gradi na svakodnevnom nivou. Roditelj koji poznaje svoje dete u većini situacija može proceniti hoće li dete izdržati za njega potencijalno tešku situaciju. Na primer, dete od dve godine koje ima poteškoća s održavanjem pažnje i mirovanjem, sigurno nije mudro voditi u višesatnu novogodišnju kupovinu poklona. Takve situacije bolje je izbeći jer se pred dete unapred postavlja očekivanje kojem nije doraslo i koje neće moći ostvariti, što može frustrirati i roditelja, i samo dete.
Dalje, roditelj koji poznaje svoje dete u većini situacija može pretpostaviti detetovu trenutnu potrebu ili je saznati od deteta. Ako dete želi čokoladu i zbog toga plače u prodavnici, njegova stvarna potreba može proizlaziti iz gladi, umora, osećanja napetosti, osećanja trenutne zanemarenosti i tako dalje. Roditelj može čučnuti pored deteta, nežno i čvrsto ga uhvatiti za ruke, pogledati ga u oči i razgovarati s njim o tome. Van akutne situacije u kojoj dete plače u prodavnici, dobro je komunicirati o tome zašto se ide u prodavnicu, koliko će to trajati, koja ponašanja se očekuju, koja ponašanja nisu poželjna, šta dete može kupiti, koje su posledice poželjnog, a koje nepoželjnog ponašanja i tako dalje. Važno je biti iskren, uporan i dosledan u održavanju ovakvih dogovora kako bi dete steklo osećaj strukture, granica, poverenja i sigurnog vođstva odraslih.
Svakako je bitno pohvaliti dete za adekvatno ponašanje. Često počnemo uzimati zdravo za gotovo kad je dete „dobro“ i smatramo da se to podrazumeva, a pažnju poklanjamo nepoželjnim ponašanjima. Pažnja roditelja deci je najbolja nagrada, makar ta pažnja bila negativna. Ako naučimo decu da dobiju pažnju kad su se potrudila i kad su se lepo ponašala, ona će nastojati zadovoljiti svoje roditelje i neće imati toliku potrebu privlačiti pažnju u negativnom kontekstu. Ako roditelji znaju da je, na primer, tablet detetu jako zabavan i bitan, mogu ga koristiti kao nagradu, a ne kao način umirivanja deteta koje plače. Na taj način dete uči da se lepe stvari zasluže lepim ponašanjem i prirodno ima potrebu tako se ponašati umesto na način opisan u vašem primeru.
Dosta često čujemo roditelje koji su preosetljivi kada je riječ o dečjim igrama, od onoga nemoj pasti do nemoj skakati. Je li to dobro za razvoj deteta?
Napredovanjem u motoričkom smislu, dakle kad se počne samostalno kretati, dete prema normalnome razvojnom procesu ima sve jaču znatiželju i želju za istraživanjem okoline. Prirodno je da su roditelji zabrinuti za sigurnost deteta i da ga nastoje zaštititi. Međutim, postoje brojni načini kako se to može učiniti. Možemo pažljivije birati mesta koja posećujemo s detetom. Ako dete voli da provlači ručice kroz ogradu na terasi, odaberemo restoran u kojem nema takve ograde ili sednemo unutra. Ovo važi za malu decu, do otprilike tri godine starosti. Ona nemaju dovoljnu kognitivnu zrelost za povezivanje uzroka i posledica nekog ponašanja. Tako malo dete ne možemo nikako razmaziti niti ga kažnjavanjem naučiti važnim lekcijama. Dete je po prirodi razigrano i znatiželjno, a roditeljski strah, udarci, vikanje ili kazne za istraživanje doživljava jako ozbiljno. Usvaja poruku da ono nije vredno ni sposobno, da je svet opasno mesto i da je normalno da mu oni koji ga vole nanose bol.
Da li je lakše postići dogovor sa starijom decom?
Sa starijom decom lakše je dogovoriti neka pravila ponašanja i posledice ponašanja. Važno je da je detetu jasno što od njega očekujemo i da mu ponudimo zabavne aktivnosti kojima se sme baviti. Ako dete dovedemo u park i ne dozvoljavamo mu da se igra na toboganu, ljuljaškama, klackalicama zbog straha od povreda ili zaraze, šta će dete u parku? Biće mu dosadno, postaće razdražljivo i moguće je da će se pobuniti protiv postavljenih pravila.
Kada se obraćamo detetu želeći da ga na nešto upozorimo, dobro je to uradimo na određeni način. Umesto uznemirene majke koja preko parka viče: „Brzo prestani s tim, pašćeš!“, dete je sklonije poslušati majku koja mirno i sigurno kaže: „Sada ćemo prestati s tim jer bi mogao pasti. Umesto toga idemo da radimo nešto drugo što je jako zabavno i svideće ti se“. Uz to će se osećati sigurnije u svetu oko sebe i naučiće se oprezu bez preteranog straha koji bi ga mogao paralizovati. Ako dete sigurno i slobodno istražuje okolinu, a svako malo dolazi kod nas da bi vam pokazalo što je novo otkrilo ili da bi vam postavilo neko pitanje, znajte da ste na dobrom putu.
Osetljivi smo i kada govorimo o ishrani deteta, sve je nekako pod budnim okom roditelja. Zašto?
Roditelji vole svoju decu i žele najbolje za njih. Usuđujem se reći da smo bombardovani raznim savetima o tome kako treba živeti, između ostalog i kako treba hraniti decu. Čula sam od puno majki da se osećaju kao loše majke kada čuju svoje prijateljice ili kolegice koje deci prave samo biološki uzgojenu hranu, koje vagaju svaki gram kako bi dete imalo uravnoteženu ishranu i prate tačna uputstva kada dete treba da sisa, kada mu dati užinu, kada večeru i tako dalje. Naravno da je pravilna ishrana važna, ali u svemu treba imati meru.
Dete najbolje oseća svoje potrebe. Roditelj najbolje oseća svoje dete. Osim u slučaju nekog medicinskog problema, što je važno proveriti ako roditelji primećuju zabrinjavajuće znakove, dete će znati kada je gladno i sigurno neće umreti od gladi. Novorođenče će plakati kada traži mleko i dobro je poštovati njegov ritam, a ne buditi bebu jer smo pročitali u nekom priručniku da je treba podojiti tačno svaka tri sata. Na taj način roditelj prati dete i ostavlja ga s porukom da je sposobno za samostalnu regulaciju svojih potreba i osećanja.
Kasnije u životu deteta njegova ishrana najviše će zavisiti od ishrane bliskih odraslih figura u porodici. Ako cela porodica jede grašak, ješće ga i dete. Nekad će iskazivati nevoljnost, ali doslednost i sigurnost cele porodice presudna je u takvim trenucima. Problem se javlja kada tražimo od dece da se zdravo hrane dok roditelji jedu nezdravu hranu i slatkiše, što je detetu takođe primamljivije. Kao i svako drugo ponašanje, pravilna ishrana se uči, a deca najbolje uče opažanjem sebi važnih odraslih osoba (uglavnom roditelja).
Da li se sve to dešava i zato što je u celom regionu evidentan drastičan pad društvene brige za decu?
Ne bih rekla da ne brinemo o deci, ali vezano za prethodna pitanja, kao da brinemo o površnijim stvarima kad su deca u pitanju. Lakše je brinuti da se dete ne povredi na igralištu ili koliko je spanaća pojelo, nego o njegovom emocionalnom svetu, doživljaju sebe i sveta. Roditelji su često preplavljeni svojim poslovima, finansijskim problemima, brigom o svojim roditeljima i tako dalje, da se ne stižu posvetiti deci onoliko koliko bi želeli.
Istraživanja pokazuju da nije presudno apsolutno vreme koje roditelji provedu s decom, nego kvalitet i doslednost provedenog vremena. Savetovala bih svim roditeljima da izdvoje barem pola sata dnevno za kvalitetnu igru i druženje sa svojom decom, u šta ne možemo ubrojiti učenje, pisanje zadataka, kupovinu i slično. U tom vremenu roditelji bi trebalo da budu potpuno posvećeni detetu, slušaju ga, razgovaraju, pokazuju mu ljubav, nežnost i uživanje u njegovom društvu. Neke egzistencijalne stvari svakako su važne, ali ni roditelji ni deca jednog dana neće pamtiti je li suđe bilo oprano svaki dan, a ovakve uspomene obogatiće njihov svet zauvek.
Komentari 0