Razmišljajući o ovom danu i tome šta on predstavlja, kao neko ko se svakodnevno susreće sa osobama sa različitim mentalnim problemima, nisam mogla da ne podelim sa vama veoma često pitanje svojih klijenata-roditelja. Pitanje je manje više formulisano na sledeći način: „Vodili smo dete na veliki broj mesta, još nam niko nije dao dijagnozu i mi ne znamo šta da radimo.“ Kada mi se uputi ovakvo pitanje zbuni me dilema da li su ljudi koji mi se obraćaju u potrazi za dijagnozom koja će obeležiti njihovo dete ili za podrškom odnosno pomoći. Tada mi je najvažnije da ih ohrabrim da dobijanje dijagnoze samo po sebi nije i ne treba da bude najvažnije.
Šta zapravo predstavlja dijagnoza? Dijagnoza se definiše kao identifikacija prirode bolesti ili drugog problema ispitivanjem simptoma. U psihologiji i psihoterapiji pod simptomom podrazumevamo bilo koji štetni ili nekorisni mentalni ili telesni znak neke psihičke bolesti koju osoba nastoji da savlada (npr. glavobolja, trema, povlačenje, strah…).
Jednostavnim jezikom to znači da na osnovu niza karakteristika i sličnosti manifestacija neke bolesti, dolazimo do nekog globalnog naziva – dijagnoze. Činjenica je da dve osobe koje imaju istu dijagnozu pokazuju neke sličnosti, međutim neretko ćete čuti, u neposrednom okruženju, da ista terapija nije imala jednak uticaj na te dve osobe. Pričali o zdravim osobama ili osobama sa nekom bolešću, ne postoje dve identične osobe. Čak i da ne pričamo o bolestima poznato vam je sigurno da dvoje dece, koja nose isti genetski materijal, koja su rasla u istom okruženju mogu da budu potpuno različita. To je još jedan primer potpore teoriji individualnosti, jedinstvenosti i neponovljivosti jedne osobe.
Ovim tekstom želim da vam prenesem poruku da je važno da skocentrišete svoju energiju na snage i mogućnosti svog deteta, na to šta ono može, u čemu je dobro, na puteve kojima lakše savladava neku veštinu. Usredsređenost na nemogućnosti je ograničavajuća i deluju frustrirajuće na dete a obeshrabrujuće na roditelje. Dobijanje dijagnoze može da olakša put ka „izlečenju“, kako eliminisanjem dužih i mukotrpnijih puteva tako i vođenjem već utabanim i sigurnim stazama. Međutim, sama svest o postojanju dijagnoze može da nas ograniči da neke mogućnosti startno eliminišemo i ne isprobamo jer smo u nekoj literaturi pročitali da osoba koja ima tu i tu dijagnozu to ne može.
Postoji pregršt primera koji opovrgavaju ograničenja dobijena dijagnozom. Nedavno sam videla objavu devojke sa Daunovim sindromom koja traži podršku ljudi kako bi uspela u svetu manekenstva gde želi da promoviše „Pojedince svih sposobnosti“. Sigurna sam da će uspeti u tome, a razlog tome verujem da ima veze sa podržavajućom porodicom koja je u njoj prepoznala mogućnosti.
Na kraju postavlja se pitanje, da li svako od nas, prosečnih ljudi, bez dijagnoza, po pravilu ima ispunjen život i postiže uspeh?
Čak i postavljane dijagnoze ne treba da predstavlja „kraj sveta“, već jasniji putokaz na putovanju koje je pred vama. Važno je da znate da su tu edukavane osobe koje vam mogu biti čvrst oslonac na tom putu.
Maja Antonić, Porodični psihoterapeut i Dečiji integrativni psihoterapeut na superviziji
Osnivač je udruženja “Priča o vili” sa željom da roditelji i deca na jednom mestu dobiju sveobuhvatnu stručnu podršku za unapređenje porodičnog funkcionisanja i jačanje mentalnog zdravlja svakog njenog člana.
jeste to sve tacna ali svi,SVI..pocev od vrtica preko skole do boravka za ometenu decu prvo pitaju za dijagnozu a ja je nemam. a i meni ona ne treba jer znam sta on moze i sta mu treba